„Његошу је мјесто на Ловћену и нигдје друго“
Тим ријечима почео је један Цетињанин свој разговор са сарадником „Вечерњих Новости“, који је објављен у броју од 28. фебруара ове године. Да се је задржао на овој реченици—не десетине, већ стотине хиљада Југословена поздравиле би његову изјаву, јер је Његошу стварно једино мјесто на Ловћену. Он га је, уосталом, и сам изабрао као мјесто гдје жели да буде сахрањен. Исклесани кип који лежи у дворишту Државног музеја у Цетињу, могао би, али не са свим условима послужити као Његошев споменик. Ипак то неби био онај Његош каквог замишљамо.
Његош се на ловћену са малим прекидима налази више од сто година. Зато би била неопростива грешка и дубока увреда његове величине, ако би неко без потребе и неке више силе, (као, на примјер, 1916. године) хтио да узнемирава његове посмртне остатке. Ловћен неби био Ловћен, познат не само нашем народу већ и читавом културном свијету, изједначен са највећим нашим светињама, када на њему неби проводио вјечни сан велики владика и владар Црне Горе—геније не само црногорског, српског и југословнеског народа, већ и свих културних народа Европе.
Дирати у Ловћен, преправљати га, рушити и у њега узиђивати вагоне цемента и камења. била би неопростива грешка и према ономе што није створила људска рука већ природа, и према ономе што је Његош стоврио, и према самом Његошу.
Цетињани нијесу у праву када тврде да је свако за то да се ловћенска кепела руши и да владика Његош, умјесто у цркви (црква је за владике, а маузолеји за цареве, краљеве, предсједнике република или друга свјетовна лица), лежи у маузолеју. Нико нема право да говори у име других; он може да говори само у своје име или по нечијем пуномоћију. Било би похвално ако ако се ствари неби уопштавале, односно ако би свако говорио у своје име, без обзира на то ко је, шта је био или шта је данас.
Са великим интересовањем пратио сам све што је написано и говорено о Његошевом, боље рећи Мештровићевом споменику. И нијесам наишао на љепше, логичније, по свему оправданије и умјесније предлоге и сугестије од оних које је у „Побједи“, у броју од 13. марта ове године, дао Комнен Булатовић, а које ће свако ко објективно мисли свесрдно подржати.
Ако би се, по мом мишљењу, не само у нашој Републици већ и читавој Југославији спровео референдум о овом питању, вјерујем да би се изненадили сви они који настоје да Мештровићев маузолеј поставе на Ловћену и поруше једну православну цркву.
Српска православна црква још ништа није рекла о свему овоме, а свакако да има много више права да о томе говори него многи који наастоје да сруше ловћенску капелу, јер се ради о једном православном освећеном храму.
Митрополит Данило Дајковић
Извор: Побједа, 07.04. 1966.
