Пише: Вук Лајовић
У оквиру деветог фестивала „Ћирилицом“, синоћ је на тргу испод Цитаделе у будванском Старом граду, одржано предавање проф. др Ирине Деретић о филозофским аспектима „Луче микрокозма“, у оквиру гостујућег програма „Града театра“.
Поводом 180 година од објављивања метафизичког спјева Петра II Петровића Његоша, Деретић је указала на разуђену и развијену историју рецепције тог дјела, осврнувши се, најприје, на околности које су пратиле објављивање тог дјела у Београду, а потом и на аспекте који се тичу тумачења домета „Луче“ у филозофским круговима.
„Далеке 1845. године Његош је послао свога учитеља Симу Милутиновића Сарајлију у Београд да му печати, односно објави ‘Лучу’. То објављивање је на чудесан начин текло дуже него што се очекивало, због насловне странице коју је било потребно на одговарајући начин печатити. Тако да се Његошево омиљено дјело са трудом рађало у Београду, док напокон није било публиковано. Иначе, рецепција Његоша у 19. вијеку није била ни позамашна, ни велика. Тек крајем тог стољећа, Павле Поповић, до Другог свјетског рата најпознатији историчар књижевности, и Јован Скрелић, други уз Поповића, су у ствари удахнули Његошу живот у рецепцији и истакли како је његово дјело велико и нарочито оригинално“, истакла је она.
Међутим, како је нагласила, владала је предрасуда, уткана у доминантно увјерење да је Његош необично оригиналан стваралац, али прије свега „Горског вијенца“. То, објаснила је професорица, није важило за „Лучу“.
„Сви су, на челу са Скрелићем као најутицајнијим, сматрали да је ‘Луча микрокозма’, заправо, неоригинално дјело и да је Његош био под утицајем Милтона и ‘Изгубљеног раја’ и да то дјело не представља нешто чиме би се озбиљна критика требало бавити. Та сјена која је пратила ‘Лучу’ трајала је доста дуго, док један Њемац, односно њемачки слависта, Алојз Шмаус није у својој студији, између два свјетска рата, тридесетих година, рекао да је ‘Луча’ по својој композицији оригинално Његошево дјело, различито од Милтоновог ‘Изгубљеног раја’. Превасходно због тога што се у ‘Изгубљеном рају’ радња води искључиво на небесима, а код Његоша почиње узлетом пјесника који одлази на небо, драмом која се тамо одвија, да би се опет спустила до човјека.“
Душан Крцуновић: Агон и тимократски човјек у дјелу Марка Миљанова
Напомињући да Бранислав Петронијевић чувену синтагму „борбе непрестане“ тумачи у дарвиновском кључу, професорица је указала да сматра да је та мисао ипак далеко од Његоша који се, како је оцијенила, тим духовима супротставља као тиранима који гуше слободу. Са друге стране, Деретић је указала на тезу Слободана Жуњића који истиче да су за великог мислиоца врлине патња.
„И сада долазимо до онога што је исходиште мог предавања. За њега је људски живот патња, сновиђење, тамница… На том фону, отварају се питања, са једне стране: Шта Његош говори о људској судбини, прије свега у ‘Лучи микрокозма’?, потом: По чему је човјек, чија је судбина тамница и који живи сновиђење и пати сличан Богу?, и треће питање јесте лик Сатане“, казала је она. Професорица Деретић детаљније је образложила три наведена питања.
„Његош, а то се може тумачити из посвете Сими Милутиновићу Сарајлији, види људски живот као живот у којем је човјек стијешњен између своје двије базичне супротности – духа и тијела. Док је дух нешто што човјека гони напријед, чиме човјек изражава своју различитост и посебност у односу на све остало, дотле га тијело везује за коначност и у крајњем случају – његово тијело ће се сигурно распасти. Друга супротност коју Његош увиђа јесте супротност између људског духа и пожудног, или како би он рекао, скотског, животињског дијела себе. Пожуде су, наравно, везане за човјеков опстанак, храну, пиће, љубавна уживања, али човјек у свему томе претјерује. Значи, тај дио човјека на више мјеста у ‘Лучи’ Његош назива скотским дијелом човјека који га враћа уназад и везује за земљу, ову тамницу у којој смо. Поставља се питање како је и да ли је уопште могуће ту тамницу превазићи, Њу док смо у овом тијелу није могуће превазићи и ту је Његош јако близак сваком хришћанском неоплатонизму који види подвојеност између духовног и тјелесног и немогућност, сем смрћу, да се напусти тјелесно. Његош је дубоко свјестан тога, али је врло занимљиво што он уочава лучу или искру у нама којом се човјек приближава божанском или наликује Богу. Дакле, пјесник понирањем у себе духовно открива и уздиже се у небеску сферу у којој путује кроз два пјевања, да би нам се у трећем великим монолозима јавио Бог, а у четвртом ступа ђаво, односно, како Његош каже, Сатана. Сатана није оно што би нам на први поглед могло пасти на памет. Његошев Сатана је онај који жели да ограничи власт Бога. Другим ријечима, Сатана је заправо првобитни сепаратиста. Он хоће да од Бога узме нешто и да то парче обиљежи својим идентитетом“, навела је Деретић.
Овим програмом заокружен је програм деветог Фестивала „Ћирилицом“, који је ове године почео 26. августа, у организацији Народне библиотеке „Мирослав Лукетић“ Будва и Удружења издавача и књижара Црне Горе. Манифестацију су подржали Општина Будва и Туристичка организација општине Будва.
Представљање монографије о Висариону Љубиши на Фестивалу „Ћирилицом
Директорица будванске Библиотеке, Мила Баљевић захвалила је локалној самоуправи, покровитељима и пријатељима манифестације и публици на великој подршци коју је Фестивал уживао свих ових година.
„Прије девет година, на самом почетку, Фестивал „Ћирилицом“ је стекао добро јавно име и већ након првог издања постао је престижна манифестација која је препозната у читавом региону по пажљиво бираним програмима. Не само књижевним, драмским или музичким, већ и по укупном слојевито осмишљеном садржају. По природи ствари Фестивал је имао своје опоненте који су, мало помало, прелазили на нашу страну. Тако су наши строги критичари спочетка већ наредних година били у публици на програмима. Могућност да и „Град театар“ у току нашег програма представи своје гостујуће програме, увјерљиво показује да смо у Будви на истом послу и да је умрежавање у култури веома важно и веома подстицајно. Сви су се трудили да достигну стандарде, високо подижући критерије, бирајући само најбоље, јер кад је ријеч о култури елитизам је оно чиме се руководе културни посленици Будве, знајући да је осредње лошије од лошег. Идуће године Фестивал „Ћирилицом“ пуни 10 година и ми смо већ обезбиједили учешће неких од најважнијих свјетских писаца, добитника најпрестижнијих међународних награда, међу којима и добитника Нобелове награде за књижевност. Вјерујемо да ће десето издање само потврдити високо мјесто које у овом тренутку уживамо међу европским културним манифестацијама“, истакла је Баљевић. Програм ће званично бити завршен данас трећим извођењем представе у форми вођене шетње „Нестварни град“.
Извор: Вијести
