Пише: Милован Урван
Године 1847, на Цетињу, Петар II Петровић Његош упутио је писмо Осман-паши Скопљаку, тадашњем османском управитељу, у којем је изрекао мисли које су и данас важне за разумијевање његовог односа према Бошњацима, муслиманима и Османском царству.
Његош пише:
„Када са мном говориш како мој брат Бошњак, ја сам твој брат, твој пријатељ, али када говориш као туђин, како Азијатин, како непријатељ нашега племена и имена, мени је то противно и свакоме би благородно мислећему човјеку противно било. Ја знам ти ћеш рећи када ово моје писмо видиш: ‘Шта овај човјек којешта пише и снијева?’ Али се надам да ће наши потомци, кад било да било, дати достојну цијену отачаства љубнима мислима и писму владичину, на којега се данас виче са сваке стране како на бијелу врану.“
Ове Његошеве ријечи тешко је помирити са покушајима да се његово мишљење представи као једноставна мржња према муслиманима или Бошњацима. У овом писму налазимо јасно изражену разлику између човјека и политичке власти коју он представља.
Његош Осман-пашу не одбацује због његовог муслиманског имена, вјере или бошњачког поријекла. Он му се обраћа као брату и пријатељу онда када у њему препознаје човјека блиског по поријеклу и припадности широј заједници. Сукоб настаје онда када Осман-паша наступа као представник османске власти, односно као политички противник Црне Горе и онога што Његош назива „нашим племеном и именом“. Зато ово писмо није доказ исламофобије.
Вук Бачановић: Војислав пред комисијом, Његош на оптуженичкој клупи, Османлије у почасној ложи
Исламофобија би подразумијевала непријатељство према човјеку зато што је муслиман. А Његош овдје управо раздваја вјерску припадност од политичке улоге и отворено исказује братски однос према човјеку којег назива Бошњаком. Он не тражи од Осман-паше да промијени вјеру да би му био брат, нити његово поријекло сматра препреком за пријатељство.
Наравно, то не значи да Његош није имао оштре ставове према Османском царству, нити да у његовим дјелима нема стихова и представа које се данас могу критички анализирати. Али историјски поштен приступ захтијева да се не мијешају критика једне империјалне власти, отпор њеној политици и мржња према читавој вјерској или етничкој заједници.
Посебно је значајно што Његош своју поруку упућује Осман-паши, човјеку који је на високом положају у османској државној хијерархији. Он му, у суштини, поручује: као човјек и брат, близак си ми; као представник власти која је у сукобу са мојим народом, политички си ми противник.
Овакав став не треба идеализовати нити из њега извлачити закључке које сам текст не може да докаже, али га свакако треба узети у обзир када се говори о Његошевом односу према муслиманима и Бошњацима његовог времена.
Историја није црно-бијела, а Његош није личност коју је могуће свести на једну реченицу, један стих или један политички суд. Његово писмо Осман-паши показује да је могао истовремено бити жесток противник Османског царства и човјек који у Бошњаку муслиманске вјере препознаје брата и пријатеља.
