Пише: Борис Павловић
Ријеч је о принципу: имају ли у Хрватској маскирани насилници у црном право спречавати културне манифестације мањина? Ако имају, реците – да знамо на чему смо. Ако пак немају – а не би смјели имати ако живимо у демокрацији – држава је дужна мањини јамчити право да своју манифестацију одржи, ма какав садржај она имала. Јер, кажемо, ријеч је о принципу: има ли мањина право одржавати културне манифестације? Ако нема, реците – да знамо на чему смо. Ако пак има – а морала би имати ако живимо у демокрацији – тада нитко други осим те мањине не смије одређивати што ће она сматрати својом културом. То је, наиме, значење и смисао аутономије: имати право да сам о себи одлучујеш – у законским оквирима, дакако.
Али у Хрватској је посљедњих дана, откако је Српско културно друштво Просвјета у петак у Загребу отворило изложбу умјетнина Дејана Медаковића, на дјелу гротескна колективна хипокризија: умјесто да проблем буде оно што проблем јест – пријетеће хорде маскираних мушкараца у црном, које су заредале земљом прекидати и забрањивати приредбе српске мањине, проблем су постале – саме те приредбе. Голем дио хрватске јавности, од ХДЗ-ових министара и градоначелника, преко крајње десних градоначелника, па чак до центриста и љевице на Фејсбуку, као да је једва дочекао то што је СНВ у Загребу поставио изложбу умјетнина човјека који је био тајником Српске академије наука и уметности (САНУ) у вријеме израде Меморандума САНУ те чланом радне групе за израду тог, показало се, фаталног документа. Та је чињеница, у опћој информативној какофонији, учас постала ултимативним доказом како Срби, ето, опет муте воду у Хрватској.
Вук Бачановић: Независно новинарство, најстарији занат у Црној Гори
Ништа неистинитије од тога. На изложби нема ни ријечи о том дјелу Медаковићевог дјеловања: изложене су умјетнине које је тај повјесничар умјетности и колекционар, Загрепчанин, којега су усташе 1941. као 19-годишњака из Загреба потјерале у Београд, прикупио за живота. На изложбу је дошао Бора Ћосић – та мисли ли итко да би велики писац и огорчени Милошевићев непријатељ икада дошао на изложбу која би величала било каквог великосрпског злодуха? Жарко Кораћ, ништа мањи противник Милошевића и потпредсједник Ђинђићеве владе, интелектуалац, увјерени Еуропљанин и заговорник покајања за ратне гријехе и регионалног помирења, за хрватске је медије изјавио како “потпуно разумије разлоге због којих је у Загребу постављена Медаковићева изложба”, а слично се изјаснио и хрватски лексикограф и писац Велимир Висковић. Милорад Пуповац, први човјек српске заједнице у Хрватској, јасно се оградио од Меморандума САНУ, а у поздравном говору на отворењу изложбе имплицитно споменуо и ту контроверзну страну Медаковићева дјеловања те изразио отвореност за дијалог надајући се, очито, да је хрватска јавност – тридесет година након рата! – напокон довољно зрела за сталожен, миран и добронамјеран дијалог о свим заплетеним нијансама хрватско-српских односа у протеклих стотину година, којих је Дејан Медаковић истодобно био и жртва, и свједок, и актер.
Од тога међутим ништа. Док је у Галерији СНВ-а у Прерадовићевој улици у самом срцу Загреба, надомак Цвјетног трга, трајало отворење изложбе, испред зграде, на улици, стотињак мушкараца у црном, с капуљачама на главама, скандирали су, оним громким а потмулим тоном гомиле што пријети са стадиона: “Хрватска! Хрватска! Независна држава!”, и само су их јаке снаге интервентне полиције спријечиле да уђу и учине тко зна што. Е, али проблем нису испали они, него изложба “Ефемерис – легат Дејана Медаковића.” Нитко се притом није сјетио да је само неколико дана раније слична таква фаланга мушкараца у црном прекинула фолклорни програм умировљеника и новосадских гимназијалаца у Сплиту, а да на њему није требала бити извођена глазба или плесови никаквог члана Српске академије наука и уметности – насилницима, напросто, није било драго што Срби, ето, у студеноме одржавају било какав програм.
А онда је градоначелник Вуковара Маријан Павличек, политичар десне странке “Хрватски суверенисти”, затражио одгоду изложбе “Српкиња, хероина Великог рата” у Српскоме културном центру у Вуковару, која је требала бити отворена на обљетницу краја Првога свјетског рата, 11. студенога, и бити посвећена српским женама тог раздобља. Павличекова интервенција није била ни нападачка ни увредљива, али јест била репресивна, и као да је послужила као окидач. Скочила је одмах министрица културе и медија Нина Обуљен-Коржинек: „У овом тренутку повишених тензија заиста не видим смисао да конзулат Републике Србије у Вуковару, у тједну када се као Хрвати сјећамо највеће трауме из Домовинског рата и желимо сви у тишини присјетити се тих страшних злочина и жртава и некако бити као заједница посвећени том комеморирању, да нетко баш у том тједну организира такве догађаје у Вуковару, мени то стварно није прихватљиво“. ХДЗ-ов градоначелник Дубровника Мато Франковић заоштрио је додатно, откривши како у позадини тих ХДЗ-ових забрана није никакво поштовање према жртвама Вуковара, него згољни, ружан политички обрачун: “Можемо!, Вучић и Пуповац пушу у исти рог”, испалио је Франковић, иначе познат по изјави како су Анте Павелић и Јосип Броз Тито Хрватској нанијели подједнаку штету. Интервенције Марије Селак-Распудић, која је ишла чак до злобне инсинуације како загребачки градоначелник можда “промовира великосрпску идеологију”, толико су злобне да их нећемо овдје подробније ни елаборирати.
Вук Бачановић: Независно новинарство, најстарији занат у Црној Гори
Тај злослутни колоплет погоршава, дакако, чињеница да је свима јасно како све то није ништа друго доли злослутно извртање. Нису у Хрватској проблем ни Срби, ни остале мањине и њихове манифестације, него деструктивна енергија која их покушава ушуткати. Није у Хрватској, тридесет година послије рата, проблем Дејан Медаковић, за којега је до петка ријетко тко и чуо, а још мање српске жене из Првога свјетског рата, него филоусташки, екстремно десни политички вал који је од концерта Марка Перковића Томпсона у српњу запријетио да отплави чак и владу Андреја Пленковића. Хрватски премијер дјелује као да се погубио, заједно са својим министром полиције Давором Божиновићем, који је, чини се, искрено уплашен, и предсједником Сабора Горданом Јандроковићем, који не пропушта ниједну прилику да имплицитно оправда проусташке инциденте. Никада се до сада у Хрватској није догодило да мањи коалицијски партнер прогута ХДЗ – овај пут, радикална десница с Домовинским покретом у коалицијској већини, чини се да то по први пут успијева. Ни у рату они који су се позивали на усташе нису зајахали Туђмана – данас, у чланици ЕУ и НАТО-а, тек имамо видјети како ће се с тим изнијети наводни велики Еуропљанин Андреј Пленковић.
Јер црнокошуљашки изгреди нижу се из дана у дан, увелике некажњено: Томпсонов концерт у Загребу и Сињу; забрана фестивала у Бенковцу; сличан покушај у Шибенику; прекид Дана српске културе у Сплиту; сличан покушај у Загребу; у Ријеци, маскирани насилници палицама су у суботу хтјели пребити младе српске каратисте који су дошли на турнир; просвјед Торциде неки дан у Сплиту; сада су забране почеле заговарати и власти: градоначелници Вуковара и Дубровника, министрица културе… Тешко је све и набројити. Над свим тим пријетећим, углавном протузаконитим изгредима – на којима само корак недостаје до масовног насиља – лебди густа магла усташког поздрава. У Хрватској, једном ријечју, свједочимо колапсу еуропског концепта мањинске политике и ближимо се часу, ако није већ и дошао, у којему свак за себе има одговорити на само једно питање: с колико ће достојанства и спремности на отпор дочекати оно што се иза брда ваља.
Извор: Форум
