Пише: Нил Хауер
Превео: М.М. Милојевић
У земљи разореној секташким поделама и диктатуром, један град је трасирао другачију путању
Пола године након победе Сиријске револуције, дубоке поделе у друштву које је иза себе оставило пет деценија диктатуре јасно се осећају.
Расположење које је уследило након збацивања дугогодишњег сиријског диктатора Башара ал-Асада 8. децембра 2024. године, било је необуздана радост. Скоро четрнаест година након првих масовних протестних окупљања против његове власти, изненадном офанзивом водећих сиријских побуњеничких група – годинама сапетим у скученој северзопадној енклави око Идлиба – сиријски режим је доживео колапс. Прво је пао Алепо, онда Хама и на крају Дамаск. Одушевљени цивили окупили су се на улицама док су се затвори празнили, коначно ослобођени после педесет четири године тиранске власти Асадове породице.
Потоњи месеци донели су неколико разлога за оптимистично расположење, међу којима су најважнији укидање неких западних санкција те могућност да се слободно окупља на улицама без страха од хапшења или злостављања. Али такође су донели и оштро отрежњење о дубинама проблема са којима је Сирија суочена, попут секташких подела, средства које је дуго коришћено као механизам којим је Асадов режим владао подељеним друштвом и које су само појачане после деценију и по дугог сукоба. Почетком марта, устанак проасадових снага на сиријској обали – где живи највећи део алавитске мањине, из које потиче Асадова породица и највећи део некадашње војне елите – довео је до бруталних репресија и масовних убистава које су починили сунитски арапски милитанти против алавитских насеља. Следеће жариште разбуктало се у јужној области Суваиди, коју претежно настањује друзијска мањина, која је уживала неку врсту фактичке аутономије негде од половине прошле деценије. Сукоби између друзијских милиција и сунитских бедуинских племена половином јула довели су до интервенције владиних снага, жестоких израелских ваздухопловних напада (на владине снаге) и групних егзекуција које су починиле обе стране. За то време, сиријски Курди су са нелагодом из прикрајка посматрали ове догађаје, невољни да предају оружје или укину своју самоуправу, што би могло бити извориште новог сукоба између мањинских снага и владе.
Оно што измиче и што се не појављује у нападним насловима је једноставнији, тиши напредак који се одиграва у многим деловима земље – чак и у онима који су претежно насељени мањинама. Један град се посебно издваја: Саламија.
Смештена на западном ободу сиријске пустиње, Саламија је прашњави и на много начина релативно неупадљиви град. Не дичи се архитектонским бисерима и споменицима какви су смештени у већим сиријским градским центрима, нити је град у којем су се одиграле неке од жестоких битака грађанског рата каквим су чувење стекли многи до тада опскурни градови и вароши. Али управо је та чињеница, када се у обзир узме заједно са градским верским саставом оно што чини Саламију вредном пажње.
„Саламија је била први град у којем сунити нису били већина а који се побунио против Асада, и први који се ослободио током завршне офанзиве“, каже Ола ал-Јунди, педесет једногодишња локална активисткиња. Као и многи други у Саламији, ал-Јунди је измаилка, припадница муслиманске секте која се одвојила од главног тока шиитског ислама пре више од једног миленијума. Измаили, који се најчешће повезују са Фатимидским калифатом и Асасинским (Хашашинским) редом учинили су Саламију својим седиштем у Сирији половином 19 .века. Данас Саламија је највећи центар измаилаца у арапском свету.
Међутим, они нису једини становници овог града. Од око можда сто хиљада становника, житељи процењују да отприлике једна половина припада овој групи. Остали су, готово по пола, сунитски муслимани, доминантна сиријска група, и Алавити. Упркос овоме, град је избегао секташке масакре и опсежне сукобе од почетка грађанског рата па све до сада.
То не значи, међутим, да је избегао сузбијање анти-Асадових протеста који су избили против владе 2011. године. Као један од првих градова који су протестовали против Асада, Саламија је такође била један од првих који је био изложен репресивним режимским мерама. „Протести у Саламији отпочели су 25. марта, дан када је револуција заиста отпочела“, поносно каже ал-Јунди. „Видели смо друге државе у арапском свету које су се побуниле, и ми смо желели иста права за себе. Али желели смо то да урадимо на исправан начин. Од самог почетка, ја сам одређивала које ће пароле бити истакнуте на протестима. Требало је да посреди буду само специфични политички захтеви. Нису се могли истицати никакви верски или секташки слогани“, каже она.
Након деценија страха, осећај слободе у овим раним данима био је заразан. „На првим протестима, још увек смо били тихи, још увек уплашени“, каже ал-Јунди. Онда, на другом протесту, након што нас мукхабарат (тајна полиција) није све похапсила задобили смо мало више храбрости. На трећем окупљању, почела сам да вичем захтевајући право да се отворено говори о политици у овој земљи. Раније на улици не бисмо се усудили ни да тихо говоримо. Након тога, никада више нисам хтела да изгубим тај осећај“, каже.
Асадов режим у почетку је реаговао мирно. Уприличено је неколико контрапротеста, на којима су окупљени демонстранти истицали портрете Башара ал-Асада и његовог оца Хафеза. До маја су извршена прва хапшења, али протести су наставили да буду све већи током лета. Овај све снажнији замајац довео је до тога да режим прибегне суровијим средствима.
„Прво су напали демонстранте у Хами“, каже ал-Јунди, говорећи о војном сузбијању протеста у том оближњем граду, провинцијском седишту, у јулу 2011. године. „Онда су распоредили трупе и овде. Почели су све да хапсе“.
У то време, почео је да се појављује први организовани оружани отпор режиму. Како би покушали да задрже мањине у земљи на својој страни, влада је прибегла секташкој [верској и етничкој] пропаганди.
„Режим је покушао да нам саопшти како су сви револуционари џихадисти“, каже ал-Јунди. „Њихови информатори и агенти би нам говорили да сунитски исламисти желе да нам наметну ношење хиџаба, да истерају наше кћери из школа. Хтели су да нас окрену једне против других, уместо да се окренемо против њих“, каже.
Сама ал-Јунди је по први пут ухапшена у марту 2012. године и држана је у притвору пет дана пре него што је пуштена. Након још два хапшења у наредна два месеца, одлучила је да побегне из земље – због своје деце, више него због себе. Отишла је у Либан где је остала наредних дванаест година.
Како је Асадова контрола над територијом земље почела да слаби, Саламија се нашла у особито важној стратешкој позицији. Сектор аутопута М5, кључне саобраћајнице која повезује сиријску престоницу Дамаск са другим највећим градом, Алепом, пао је под побуњеничку контролу.
Ово је учинило Саламију јединим чвориштем које је повезивало половину Алепа која се налазила под владином контролом са престоницом и обалом, преко забачених пустињских путева. Као кључна режимска рута у бици која је могла да одлучи исходиште рата, деловало је да град може да постане прворазредна мета побуњеника и следеће поприште урбаних борби. Ипак, до ове битке никада није дошло, што је, делимично било исходиште настојања локалних побуњеничких бораца да град не постане мета напада.
Саламија није била главно извориште побуњеничке живе силе у време када је наоружана опозиција јачала 2012. године, али неки борци јесу долазили одатле. Абу Хасан, мештанин једног мањег места на ободу града, је један од њих. (Абу Хасан је ратно име; као припадник нове владине Опште службе безбедности, није му допуштено да разговара са извештачима.
„На почетку било је свега нас десет или петнаест“, каже Абу Хасан говорећи о малој дружини пријатеља са којима се прикључио сиријским побуњеницима. „Крили смо се по фармама са само једном пушком која нам је на почетку стајала на располагању. Ослањали смо се на храну локалних сељана да бисмо преживели“.
Абу Хасан и његови другови брзо су се прикључили Лива ал-Фарук – исламистичкој групи која је образована у средишњој Сирији – од „можда двеста људи“ из Саламије и њеног окружења како би се прикључили побуњеницима, каже. Њихова прва борба била је у фебруару 2013. године, напад на град Табка (Tabqa) који је био под режимском контролом.
„Страх је био скоро неподношљив“, каже о првим искуствима борбе. „Изгубили смо доста људи у овим почетним борбама, али они који су преживели стекли су искуство“. Убрзо је учествовао у борбеним кампањама широм северозападне Сирије, једног од најжешћих попришта грађанског рата.
Док је беснела битка за Алепо, неке побуњеничке групе заговарале су напад на Саламију. Абу Хасан каже да су се он и неки други локални мештани противили овој акцији – испоставиће се успешно.
„Било је неких који су хтели да нападну Саламију, да збаце режим и пресеку му везу са Алепом“, каже. Абу Хасан, који је и сам из мешовите сунитско-измаилске породице, био је забринут због неких других побуњеничких група, укључујући оне које потицале из екстремистичког миљеа из других делова земље, као и због страних бораца. „Нису све фракције заступале толерантна гледишта. Саламија је мањинско подручје и ми нисмо желели да допустимо приступ екстремистичким фракцијама. Успели смо да убедимо нашу браћу да нас оставе на миру“, каже.
У међувремену, други локални чиниоци су остварили свој утицај са друге стране сукоба, радећи оно што су могли да држе Асадову војску подаље од Саламије – и саламијске мештане подаље од војске.
Слично другим становницима Сирије, они су били подложни општој војној обавези, сталном непријатном и понижавајућем искуству које је више наглашавало оданост владајућој породици у односу на било какву војну сврсисходност. Зеино Зеино је имао двадесет четири године и био је на половини свог војног рока када су прве демонстрације букнуле у Дамаску, где је његова јединица била размештена .
„Ја сам до тада већ био против режима, током три или четири године, али никада нисам веровао да ћемо посведочити тако нешто“, каже Зеино о протестима. „Било је невероватно. Узео сам слободан викенд и отишао сам на један од њих. У том тренутку, већ сам знао да ћу урадити оно што могу да бих оборио овај режим“, каже.
Како се револуција ширила, Зеино је планирао да дезертира онда када услови буду допуштали. Његов пријатељ је слично размишљао, али су његови планови били смелији. „У том тренутку режим је користио специјалну јединицу да разбија протесте“, каже Зеино. „Кретали су се од града до града, тако да смо одлучили да поставимо заседу. Чекали смо их на аутопуту од Деир Езора према Тадмору, јула 2012. године. Када су се приближили, напали смо. Располагали смо само лаким наоружањем, али смо ипак успели да нанесемо озбиљну штету“, каже.
Зеино и његов тим извели су још два напада из заседа на режимске снаге током лета. У трећем и последњем њих је изненадило пристизање појачања владиним снагама – што је довело до погибије његовог пријатеља. „Сахранио сам га у пустињи и онда сам испричао његовој мајци шта се десило“, каже Зеино. „То је био најтежи дан мог живота. После тога, бацио сам оружје и рекао сам да никада више нећу дотаћи пушку, зато што би ме уколико бих је опет узео у руку бес и жеља за осветом водили да свашта учиним. Тако да сам био одлучан да усмерим сву своју енергију, сву своју снагу да помогнем извођење револуције на миран начин“, каже Зеино.
Напуштајући бојно поље, Зеино је отишао натраг у Саламију, у којој је живео скривајући се наредних дванаест година. Мењајући свој изглед и користећи лажно име почео је да се користи својим везама у војсци како би олакшао другима да је напусте.
„Сви знају да се све и свако може купити у Асадовој Сирији, чак и у војсци“, каже Зеино. „Стога када би ме неко контактирао, желећи да дезертира, скупио бих нешто новца да поткупим заповедника његове јединице тако да може да оде на одсуство. Онда бих контактирао људе из опозиције, рекавши им да долази одметнути војник, тако да могу да га изместе на сигурно. По мојој рачуници, помогао сам шездесет тројици да на овај начин напусте војску“, каже.
Зеино је успео да оствари овај ефекат упркос томе што је био нижерангирани припадник војске. Неки официри који су били изнад њега, такође мештани Саламије, учинили су сопствене напоре. Кусаи ал-Џараки, педесет седмогодишњак, сада је члан саламијског Измаилског већа, духовног и секуларног тела ове заједнице које у граду постоји од отприлике 1920. године. Пре него што му се прикључио пре више година, био је каријерни официр, служећи у ваздухопловству, истом роду из кога се Хафез Асад успео до власти.
„Прво сам се прикључио војсци 1988. године“, каже ал-Џараки. „У то време, бити официр је сагледавано као привилегован положај. Наравно, то није било тако у стварности. Војска је била врло корумпирана, насилна и секташка. Али то је био мој каријерни позив тако да сам остао ту“, каже.
До тренутка када су 2011. године избили протести, ал-Џараки је стигао до мајорског чина, и био је размештен у један од градова који се налазе на ободу Дамаска, Катану. Недуго пре тога, од његове јединице је затражено да растуре протесте. Уз значајан ризик по сопствени положај, ал-Џараки је оклевао.
„Успео сам неко време да искористим позивање на процедурална питања говорећи да ‘недостаје директно наређење да се употреби бојева муниција’ и томе слично“, каже. „То је једно време било успешно, али сам у више наврата позиван на испитивања. Режим је почео да сумња у моју лојалност али ме нису ухапсили, можда зато што нису желели да отуђе моју заједницу измаила“, каже.
У међувремену појачаван је притисак на његову породицу којој су упућиване једва прикривене претње. Једног дана, ал-Џараки је дошао назад кући где је затекао паркирани тенк у непосредној близини. Био је уплашен за своје две мале ћерке. Послао их је натраг да живе заједно са другим члановима породице у Саламији, али његовој жени режим је онемогућио да напусти Дамаск како су се појачавале војне операције.
„У ово време текла је опсада Источне Гуте“ ,каже ал-Џараки, о интензивним борбама између режимских и побуњеничких снага ушанчених у источним престоничким предграђима. „Успео сам да помогнем кријумчарење оружја и потрепштина како бих помогао тамошњој опозицији. Знао сам неке владине војнике који су били посада тамошњих постаја“, додаје.
Када је постављено питање његове лојалности, ал-Џараки је напослетку измештен на административну дужност. Покушао је да добије отпуст из војске у неколико наврата, а његова оставка на крају је прихваћена 2022. године. Враћајући се натраг у свој родни град, придружио се Измаилском савету, и на крају је његово одигравање улоге у окончању Асадове власти затворило пун круг. Када су сиријски побуњеници отпочели оно што ће постати њихова завршна офанзива прошлог новембра, брзо су преплавили режимске одбрамбене линије, заузели Алепо после неколико дана и усмерили се према Хами. Како су се кретали преко пустиње, побуњенички борци су се приближавали Саламији.
Али овде није било борби. Град је већ чекао на њихов повратак. „Већ смо били на вези у време када смо се приближавали граду“, каже ал-Џараки. „Измаилско веће је све координисало. Обавестили смо их о размештају режимских постаја, куда могу да уђу у град. Те ноћи, петог децембра, ушли су под окриљем ноћи. Режимски војници или су побегли или су се предали – није дошло до проливања крви“, каже.
Абу Хасан био је са друге стране. Са све снажнијим узбуђењем и осећајем неверице посматрао је како се распадају режимске војне линије на северу Сирије. Учествовао је у преговорима о мирној предаји Саламије пре него што је сам ушао у град 6. децембра, дан касније.
„Током десет година, нисам осећао страх све до прошле недеље“, каже Абу Хасан. „Како смо се кретали све ближе ка заузећу Хаме, једино о чему сам могао да мислим јесте да не могу сада да погинем, сада када смо толико близу. Онда смо заузели град и кренуо сам натраг према Саламији, кући и породици за које сам веровао да их више никада нећу видети. Плакао сам током целог повратка“, каже.
Ал-Јунди такође није требало много пре него што се вратила из егзила. Свега неколико дана пошто је Асад авионом напустио земљу 8. децембра, прешла је либанску границу, идући назад у Саламију. „Све ове године, била сам у Чтури, свега неколико километара од Сирије“, каже ал-Јунди. „Али то је исто тако могло бити и милион миља даље. Још увек је осећај нереалан да сам опет овде. Морам да се подсећам како ово није сан“, каже.
Током неколико месеци после режимског пада, становници Саламије нису седели скрштених руку. Град има дугу и снажну традицију цивилног друштва, захваљујући великим делом Фондацији Ага Кана – филантропском крилу деловања богатог измаилског духовног предводника, Ага Кана, који издашно инвестира у Саламију. Друге групе, попут Измаилског већа, наставиле су са својим активностима а у међувремену су се појавиле и нове. Групе за расправе, пред којима локални становници могу да изнесу своје бриге, проблеме и очекивања редовно се окупљају и одржавају састанке са локалним првацима, који онда путују у Дамаск како би разговарали са новим властима. Улаже се свесни напор да се уваже ставови и бриге свих група саламијског становништва, без обзира да ли су посреди Измаили, сунити или Алавити.
Поврх свега, настављање снажне саламијске традиције избегавања крвоприлића и секташких подела остаје кључно. Уколико би нова Сирија да постане успешна прича, можда је Саламија пример на који би требало да се угледа.
„Нисмо допустили режиму да нас подели све ове године“, каже ал-Џунди. „Најгори део борбе је прошао, али још увек морамо да урадимо много тога. Морамо да се побринемо да не изгубимо све оно што смо стекли и да изградимо земљу какву смо одувек желели“.
Преводи чланака са Њу лајн магазина објављују се до допуштењу редакције; чланак је објављен у августу 2025. године
Нил Хауер је канадски новинар који је извештавао из различитих кризних жаришта у Источној Европи, на Кавказу и на Блиском истоку; недавно је извештавао са украјинског ратишта о борбама у Донбасу и Сумију
Извор: New Lines Magazine
