У организацији Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори и студијског програма за Српски језик и јужнословенске књижевности у оквиру манифестације „Март – мјесец српског језика“, одржано ауторско вече Милоша Ковачевића, лингвисте и универзитетског професора који је читав радни вијек посветио једном суштинском питању: шта заправо значи језик једног народа.
Милош Ковачевић, редовни професор на универзитетима у Београду и Крагујевцу, иза себе има вишедеценијску академску каријеру и опус од око четрдесет научних књига. Недавно је издавачка кућа „Јасен“ објавила избор од тридесет његових дјела, својеврсни пресјек рада који сабира готово цијелу једну лингвистичку епоху.
„Издавачка кућа „Јавор“, објавиће још десет књига, тако да це тек онда то бити сабрана дјела. Након толико година у науци, схватио сам да нико нема такву одговорност, као они што се баве историјом и језиком, јер то су идентитетски критеријуми. У вријеме романтизма од 67 нација у Европи шесдесет двије проглашене су идентитетским народима, на основу језика, а један од тих народа су Срби. Данас је немогуће створити нове језике, осим вјештачког” казао је Ковачевић.
Говорећи о савременом тренутку, Ковачевић истиче да језик, упркос бројним истраживањима и даље скрива неистражена подручја. Управо та отвореност језика чини га живим простором сталног преиспитивања.
“Готово је невероватно да се у XXI вијеку, у једном малом словенском језику, могу наћи конструкције, које не помиње ни једна граматика. Рецимо, када кажете: „То је разлог зашто нијесам дошао!“ – једна обична конструкција, која постоји у српском језику, а коју нико од периода Вука Караџића, до данас,није забиљежио. Ријеч је такозваним релативно узрочним конструкцијама. Постоје оне“ Био сам на мјесту, где смо се састали“ или „У вријеме када смо се састали“, али “зашто” не постоји! Све то показује да имамо неиспитано граматичко поље српског језика.
Ових 30 књига на један начин одражавају суштину српског језика, његову стилистику, модерну социолингвистику, историју, однос српског језика према његовим преименицама, према ономе што се данас зове хрватски, босански или црногорски”
Посебан акценат његовог научног рада јесте стилистика – анализа језика књижевности. Кроз проучавање седамдесетак писаца, Ковачевић показује да велика књижевност не постоји мимо језика, већ искључиво кроз њега, као његов највиши израз.
“Када погледате нашу културу и нашу књижевност, видећете да један мали народ има велике писце.Узмите само Андрића, Црњанског Пекића и Киша и покажите ми народ у Европи, који је имао четири велика писца у једном вијеку! Значи да је српска култура велика, много већа од народа који је баштини. Ја сам десетак књига посветио нашој књижевној уметности“, истиче.
У фокусу његових истраживања налази се и србистика, наука о српском језику, његовој граматици, синтакси и стилистици. Ипак, упркос богатој традицији, Ковачевић упозорава да је пред истраживачима још много неоткривеног.
“Данас, европски студенти када желе да се баве поезијом, уче српски језик. Интересује их наш акценат, зато што нигдје не постоји таква могућност прављeња пјесничке хармоније, као са српским четвороакценским системом, гдје имате два силазна и два улазна акцента. Значи да можете да правите такву версификацију, какву ни Грци, који су је измислили, нису ми сањали да може постојати.Искрено мислим да статус србистике као научна дисциплине никада неће бити доведен у питање, али је статус школства у Србији велики проблем, зато се мали број студената одлучује за те студије”, наводи он.
Модерирала је професорица Јелена Газдић, а разговор је додатно отворио простор за дијалог о језику као темељу идентитета и културе.
Извор: РТНК
