Ко истински жели да схвати сву величину нашег доба требало би да проучи историју развоја електрицитета. Тако се долази до приче какве нема ни међу бајкама из Хиљаgу и јеgне ноћи.
Прича почиње знатно пре Христа, у време када су Талес, Теофраст и Плиније говорили о магичним својствима „електронаˮ (ћилибара), драгоцене твари која је постала од самих суза из очију Хелиада, сестара оног несрећног младића Фаетона који је покушавао да овлада Фебовим кочијама и скоро спржио читаву Земљу. Ту тајанствену појаву жива машта старих Грка приписала је, дабоме, неким натприродним узроцима, и удахнула ћилибару живот и душу. Да ли је то било стварно веровање или пак песимистично тумачење – још је питање.
Данас има посвећеника који мисле да је бисер жив, да у додиру са топлотом људског тела постаје све лепши, све сјајнији; а многи научници мисле да је и кристал живо биће, па се такво мишљење чак проширило и на читав универзум откако је Џагадис Чандра Бозе показао низом упечатљивих експеримената да и тзв. беживотна материја одговара на спољне надражаје на потпуно исти начин на који реагује биљно или животињско ткиво. Значи да се ова празноверица старих о ћилибару, уколико је уопште постојала, не сме узимати као доказ о њиховом незнању, и да се о њиховом познавању електрицитета може само нагађати.
Занимљива је чињеница да су они рибу ражу употребљавали као неку врсту електро-терапије. На неким примерцима старог новца налазимо двоструке звездице, налик на варнице, сличне онима које производи галванска батерија. А и неколико других сачуваних података, мада врло танких, говоре у прилог уверењу да је било изабраних који су имали много темељније знање о природи оне појаве запажене на ћилибару. Taко се Мојсије, примера ради, неоспорно служио електрицитетом далеко вештије него ико у његово време. У Библији се на једном месту с великом прецизношћу описује у ствари машина у којој се електрицитет стварао трењем ваздуха о свилене завесе и гомилао у кутију конструисану као кондензатор. Врло је могуће да је Аронове синове убила струја високог напона и да је Весталска ватра код Римљана била електричне природе. Инжењерима тог времена је морао бити познат погон каишевима, те се не може претпоставити да нису опазили обилно развијање статичког електрицитета. Уз одговарајуће атмосферске прилике, каиш се може претворити у прави динамички генератор способан да изазове бројна веома занимљива дејства. Ја сам палио електричне сијалице, покретао моторе, и изводио разне друге занимљиве експерименте ‒ све помоћу електрицитета добијеног каишевима и нагомиланог у лимене кутије. Може се поуздано закључити да су старим философима биле познате многе чињенице у вези са овом неухватљивом силом, те је чудновато да је било потребно да прођу две хиљаде година до прве појаве научне расправе о електрицитету и магнетизму, до чувеног Гилбертовог дела објављеног 1600. године.
Овако дуги период неактивности може се ипак делимично објаснити. Ученост је била привилегија изабраних који су свако ново сазнање љубоморно чували у свом кругу. Везе није било лако одржавати, па је тешко долазило до сарадње између просторно удаљених истраживача. А узрок је делимично представљала и склоност људи тих времена да запоставе практичне проблеме и да се боре, да живе за апстрактне принципе, за догме, за предања, идеале. Човечанство се у Гилбертово време још није било много променило, али су његова јасна учења снажно деловала на учене духове.
Почеле су се брзо, једна за другом, појављивати разне машине на принципу трења, па је растао и број експеримената и посматрања. Празноверни страх је постепено уступио место научној проницљивости, те је 1745. године свет са узбуђењем примио вест да су Клајст и Мусенброк успели да у једну посуду ухвате неку тајанствену силу која је затим показала своју разорну снагу ослободивши се уз љути прасак. Тако се родио кондензатор, вероватно изум у историји развитка науке о електрицитету.
За следећих четрдесет година човечанство је начинило два огромна скока напред: Франклин је показао идентичност оне благе ћилибарове душе и стравичног јупитеровог појаса, а Галвани и Волта су пронашли електро-хемијски извор струје из кога се магични флуид може добијати у неограниченим количинама. А онда је за даљих четрдесет година постигнут још крупнији успех: Ерстед је постигао значајан напредак тиме што је електричном струјом успео да утиче на магнетну иглу. Араго је створио електромагнет, Сибек ‒ термостуб, а Фарадеј је, 1831. године, све те успехе крунисао изјавом да је успео да из магнета добије електрицитет, чиме је у ствари открио принцип оне дивне машине ‒ динама, и започео нову еру, не само научног истраживања, него и практичне примене електрицитета. Од тада се проналасци непроцењиве вредности нижу вртоглавом брзином. Телеграф, телефон, фонограф, сијалица, индукциони мотор, осцилаторни трансформатор, рентгенски зраци, радио ‒ све то, уз многе друге револуционарне проналаске, дубоко је изменило животне услове човечанства. За 84 године неухватљива сила из живог ћилибара и магнетне руде претворена је у џиновску снагу која све брже и брже окреће точкове прогреса. То је укратко бајка о електрицитету од Талеса до данас. Догодило се немогуће: надмашени су и најлуђи снови, а зачуђени свет се пита: шта је сад на реду?
(Manufacturers Record, September 9, 1915, pg. 37)
