Приредио: Вук Бачановић
Никола Петановић (Подгор, 1892 – Сан Франциско, 1932) био је црногорски емигрантски публициста, наставник и политички организатор који је у Сједињене Државе отишао 1912, а након 1918. готово сав свој јавни рад подредио обнови црногорске државности. У Сан Франциску је 1927. покренуо The Montenegrin Mirror, односно Црногорско огледало, и основао Одбор за суверену и самосталну Црну Гору. За живота је, међутим, остао глас релативно уског емигрантског круга. Његова данашња важност зато говори и о накнадном стварању националног канона.
Матица црногорска је најприје 2004. објавила велики избор његових текстова, а потом 2006. и засебну књигу Црногорско огледало. MATICA-18-19 Од некада готово заборављеног и интелектуално маргиналног емигрантског аутора Петановић је тако постепено произведен у једног од претеча савременог црногорског индепендентизма. Процес је 2026. ушао и у монументалну фазу: на Цетињу је покренуто подизање споменика „Знаменитим великанима“ Витнију Ворену, Ђуру Драшковићу и Петановићу, при чему су све три личности замишљене као равноправно значајне. Управа за заштиту културних добара већ је дала сагласност, док реализација још захтијева преостале институционалне одлуке.
Проблем почиње када се од оправдане историјске заинтересованости за његов индепендентизам пређе на садржај онога што је заиста писао. Петановићева политичка мисао прожета је расним есенцијализмом, провиденцијалном телеологијом и хијерархијом колективних вриједности. Црногорци су код њега посебна „раса“, производ наводно срећне словенско-илирске мјешавине, чију „супериорност“ гарантује старосједилачка крв; мијешање којим објашњава Србијанце, напротив, постаје дегенеративно, повезано с Турцима, „циганијом“, „муланима“ и „пасјим милетом“. Петановић дакле напушта старији модел чисто словенске етногенезе и конструише Црногорце као производ Словена и Илира, с доминантним удјелом старосједилачког елемента, чиме постаје родоначелником песудонаучног креирања црногорског идентитета на предсловенским, односно антисрпским основама.
Све то, разумије се, није довољно да се Петановић једноставно прогласи нацистом, јер немамо доказ о непосредној организационој или доктринарној вези с нацизмом. Али његова идеолошка граматика нацистичкој је очито блиска по структури: крв, раса, супериорност, дегенерација, историјска судбина, Провидност и посебна мисија колектива. Провидност ту, узгред, ради прековремено као помоћни архивиста, генетичар и историчар кад год документација покаже недостатак ентузијазма. Још је карактеристичнији његов мит о „украденом српству“: некадашње „здраво“ и „племенито“ српство наводно је постојало, али га је Шумадија узурпирала присвајањем имена Србије, док је савремено српство претворено у лажни монопол расно исквареног становништва. Тако иста појава, етничка мјешавина, производи супериорност када из ње настају Црногорци, а дегенерацију када треба објаснити Србијанце. То више није теорија у озбиљном смислу ријечи него политички корисна псеудонаука ниског интелектуалног интензитета, у којој закључак, по правилу, стигне неколико страница прије доказа.
Да ово не би остало на нивоу полемичке квалификације, довољно је Петановићу препустити ријеч.
„Бог чува свакога ко чистим рукама од Њега тражи. Један примјер из наше црногорске историје нека нас инспирише и ојача код нас вјеру у Свемогућство. Кад су Турци били навалили на Црну Гору, кад је ова за владара имала Шћепана Малога, и Млечићи с друге стране затворили границу да нам помоћ од Запада не дође, у моменту кад су Црногорци били опкољени и до крајности исцрпљени и јуначка душа црногорска спремна да иде у висине висинске; гром је пукао и у једном истом часу запалио турску барутану у Бољевиће и млетачку пред Будвом! То је био знак, па макар и не вјеровали, знак Провидности која пази Црну Гору и не дозвољава да се она тотално уништи.“
„Сила која је свијету одредила правац, и којој је свијет за неку њену тајанствену сврху, та сила, разумијте, није избрисала Црну Гору да као независна јединица не игра своју улогу.“
„Црногорске свјетиљке“, Црногорско огледало, новембар 1927. У приређеном избору није сачувана ознака броја оригиналног издања; Матица, бр. 18/19, љето/јесен 2004, стр. 346–347.
„Доброта и храброст, врлине које посједују сви прави синови Црне Горе, као и одржавање ових основних врлина. Слобода Црне Горе, обнављање Црногораца да би се допринијело обнављању човјечанства. Развој Црногорске расе, да би постала одговарајући члан Уније народа енглеског говорног подручја у свијету.“
„Наше намјере – основни циљеви“, Црногорско огледало, април 1931. Број оригиналног издања није назначен у избору; Матица, бр. 18/19, 2004, стр. 348.
„Потичемо од славног народа који је живио прије много вјекова. Нашу супериорност дугујемо старосједилачкој крви тог народа. Наша Дукља, пријестоница старих и мјесто рођења лозе златних краљева још може да свједочи пред судом историје да смо ми резултат успјешне мјешавине најхрабријих и најумнијих представника два народа. Траг наших предака нам је доста нејасан и магловит, али они живе у нама и ми смо њихова најбоља врста. Не би нас требало мијешат са нашом браћом Србима, иако им желим све најбоље…“
Вук Бачановић: Добро дошли у Републику Српску, осим ако сте студент
„Наш апел Америци“, Црногорско огледало, 1927. Тачан мјесец и број нијесу означени уз текст у приређеном избору; Матица, бр. 18/19, 2004, стр. 349. Шистек овај пасус такође наводи према Петановићевом Црногорском огледалу.
„Црна Гора је град у изгубљеном царству и ми смо прави представници снажне нације чија је слава, може се рећи, нестала, али њен нови живот тек долази. Ми смо поносни на своје име. Ми смо Црногорци и то ћемо са поносом бити док наша нација потпуно не изумре. Иако наша нација не може да изумре, а да не остави велику рану на тијелу човјечанства. Провиђења или невидљиви разум нас нијесу осудили да изумремо. Свијет нас треба!“
„Наш апел Америци“, Црногорско огледало, 1927, број неутврђен, Матица, бр. 18/19, 2004, стр. 349–350.
„Дали смо добар примјер у етичкој култури и доприносимо љепшем изгледу човјечанства. Никад нисмо заслужили да видимо нашу вољену земљу свргнуту од неких европских држава и изручену нижим од нас да би владали над нама и вријеђали нас. Гомила робова управља сад нашом судбином. Они су сад наоружани и немају никаквих обзира […] али они су робови у души и не знају шта је стварни понос нације.“
„Наш апел Америци“, Црногорско огледало, 1927, Матица, бр. 18/19, 2004, стр. 350.
Најогољенији облик те конструкције појављује се, међутим, у тексту „Србовање Црногораца“:
„Између Црногораца и Србијанаца нема националног сродства. За вријеме Немањића, имали смо нечег заједничког али послије србијанске срамотне робије од 400 година под Турцима: ишчезле су све везе између вазда слободних Црногораца и вазда заробљених Србијанаца.“
„Не би ми српство нијекали, ми право здраво србство нијесмо никад кудили, али ми видимо да се под кринком некада славног и племенитог србства крије циганија и поганштина турских, и још ко зна чијих мулана; видимо да је тај пасји милет монополисао у прах претворено србство…“
„У реалности српство данас не постоји […] Прије него их жртвујемо и прокујемо, још ћемо се неколико молити Свемогућем Творцу Васионе да их окрене к Ловћену […] да је црногорство једина реална снага која их може подићи на достојну висину.“
„Када се Шумадија прозвала ‘Србија’ знали су они који су то учинили да то значи присвајање свега што је српско и црногорско […] Краљ Никола […] пјева српству и слави га, док они, који су од србства фирму створили, копаху му испод земље…“
„Србовање Црногораца“, август 1927. Текст припада августовском корпусу Црногорског огледала; у истом склопу Петановић наредни прилог означава као „треће издање“ часописа, па августовски број одговара трећем издању. Матица, бр. 18/19, 2004, стр. 361–364.
