Пише: Миленко Јањић
Никола Јокић освојио је трећу титулу најкориснијег играча НБА лиге. Међу правим конкурентима за ту титулу није било ниједног Американца. Како је момак из Сомбора помирио љубитеље напредних статистика и кошаркашке пуристе, и зашто су веће шансе да будуће звезде стижу из градова попут Сомбора него са престижних колеџа
Бити проглашен најбољим играчем најквалитетније лиге на свету највеће је индивидуално признање за једног играча у клупској кошарци. Поновити такву сезону свима ставља до знања да си један од најбољих који су узели лопту у руке. Треће МВП признање – оно води у кошаркашку бесмртност.
Никола Јокић је по трећи пут у четири године проглашен најкориснијим играчем НБА лиге, чиме је стао уз раме величинама попут Меџика Џонсона, Лерија Бирда и Моузеса Мелоуна.
Испред кошаркаша Денвер Нагетса налазе се само Леброн Џејмс и Вилт Чемберлејн са по четири, Бил Расел и Мајкл Џордан са по пет и Карим Абдул Џабар са шест МВП признања.
Право гласа имали су реномирани амерички новинари који помно прате НБА лигу. Да је Јокић заиста најбољи, потврђивале су и похвале од новинара који не учествују у гласању, противничких тренера и играча попут Леброна Џејмса, који у готово свакој епизоди свог фантастичног подкаста „Mind the Game“ хвали разне аспекте Јокићеве игре – кошаркашку интелигенцију, пикенрол игру, преглед терена и доношење одлука у најбитнијим тренуцима.
Разлози због којих је најбољи
Фасцинантно је што је Јокић помирио поклонике традиционалних и апологете напредних статистика, али и пуристе којима статистика није ни битна, већ то да ли играч „игра на прави начин“, доноси добре одлуке и чини саиграче бољим кошаркашима.
Ако је реч о простим статистикама, Јокић је једини играч у историји који је сезону завршио у првих десет места у четири статистичке категорије: броју поена (2.085 – пето место), асистенција (708 – друго место), скокова (976 – треће место) и украдених лопти (108 – осмо место).
Последњи податак говори о побољшању донедавно најслабијег аспекта његове игре – одбране. Број асистенција потврђује да је реч о најбољем додавачу са центарске позиције у историји кошарке.
Напредне статистике, све битније и цењеније у кошаркашким круговима, указују на још већу доминацију. Најбољи је, и то четврту годину за редом, у бројним параметрима који су резултат комплексних формула и показују колики је стварни утицај једног играча на дешавања на терену, попут: PER (Player Efficiency Rating, ефикасности појединца), Win Shares (процентуалном уделу одређеног играча у победама своје екипе), Box Plus/Minus (разлици у резултату када је одређени играч на терену и ван њега)…
На то се надовезују и занимљивости из база података америчких спортских медија, којима смо готово сваког јутра бомбардовани. Велика је вероватноћа да вам дан почне читањем вести како је Никола Јокић постигао нешто што нико није у историји НБА лиге, или барем нико од времена Чемберлејна, Џабара или Џордана.
Једна од последњих тривија говори да је Јокић успео да оствари макар један трипл-дабл против сваке екипе са којом се сусретао, чиме је постао трећи играч у историји коме је то пошло за руком. Јокић се тренутно налази на четвртом месту вечне листе са 130 остварених трипл-даблова.
Последња, ништа мање битна ствар, везана је за естетику његове игре која инспирише публику, али и мења начин размишљања о кошарци.
Осим карактеристика некадашњих центара – елитног рада ногу, игре у контакту и фантастичног полухорога, односно савремених петица – пикенрол игре и шута за три поена, Јокића красе и невероватно разумевање игре, преглед терена и осећај за додавање, што је од њега направило прототип поинт-центра. Упрошћено говорећи, плејмејкера у телу центра.
Јокић предводи НБА лигу по броју додира лопте, што значи да готово да не прође напад Денвера у којем он не игра битну улогу. Међутим, она се у његовим рукама не задржава дуго, чиме се поспешује проток лопте који је основна одлика квалитетних нападачких екипа.
Јокић несебично својим додавањима чини саиграче бољима, па није случајно да су бројни играчи попут Ерона Гордона, Бруса Брауна или Монтеа Мориса своју најбољу кошарку играли управо у дресу Денвера, а касније све то наплатили кроз јаче уговоре.
Остатак кошаркашког света стиже Америку
На Олимпијским играма 1992. године, бразилски кошаркаш по имену Марсел де Соуза изјавио је, коментаришући амерички Дрим тим: „Ја никада нећу бити у стању да играм као Скоти Пипен и мој син никада неће бити у стању да игра као Скоти Пипен. Али, можда мој унук буде играо као Скоти Пипен.“
Тридесетак година касније, МВП трофеј ће шести пут узастопно отићи у руке играча који није рођен у САД.
Чак и да се десило чудо и да Јокић није био проглашен најкориснијем играчем НБА лиге, признање би птишло у руке Канађанина Гилџус Александера или Словенца Луке Дончића, јединих озбиљних конкурената. И четврти је био један Европљанин, Грк Јанис Адетокумбо.
Још један Србин је исписао историју – Никола Јокић је МВП финала!
По мишљењу готово сваког љубитеља кошарке, ту је још и Камерунац Џоел Ембид који није био у конкуренцији јер је одиграо премало утакмица. Али то значи да позиције пет тренутно најбољих кошаркаша на свету попуњавају – неамериканци.
Осим трке за МВП признање, америчку кошаркашку јавност може да брине и што њихових играча нема ни на врху листе стрелаца и скакача, где се налазе Словенац Дончић и Литванац Сабонис, док је признања за најбољег дефанзивца и најбољег новајлију отишло у руке двојице Француза – Гобера и Вембањаме.
Када на све то додамо и све чешће неуспехе америчке репрезентације, можемо извући два закључка – или је америчка кошарка у кризи, барем када је реч о развијању играча највећег квалитета; или је остатак кошаркашког света све ближи некада неухватљивој Америци. Или и једно и друго.
Како је то почело
Постоје разне теорије о разлозима брисања разлика између кошарке у САД и остатку света. Окупљање ненадмашног, непоновљивог Дрим тима 1992. и њихово учешће на Олимпијским играма у Барселони имали су страшан утицај на популаризацију овог дивног спорта широм земаљске кугле, што је довело до знатно већег броја клинаца који су почели да се баве кошарком.
До тада јако ригидна и затворена, НБА лига је полако почела да отвара врата за стране играче. Прво за оне у најбољим годинама и напону снаге, а потом, развојем скаутинг мрежа, и за клинце са импозантним физичким предиспозицијама и талентом.
Играчи који су долазили, посебно европски, стизали су потпуно тактички и технички обучени. Док је у развоју младог играча у Европи фокус на бројним тренинзима и савладавању основних елемената игре попут технике додавања, рада ногу или кретње без лопте, у САД се тренинзи занемарују на рачун ААУ (Amateur Athletic Association) турнира у којима талентована деца показују индивидуалне квалитете пред очима скаута колеџа.
Многи тренери и бивши играчи критикују ААУ такмичења и баш у њима виде разлог ерозије квалитета код америчких кошаркаша.
Чести су случајеви у којима деца одлуче да дају приоритет ААУ турнирима, на којима играју и по три-четири утакмице дневно за различите тимове, у односу на квалитетне тренинге са средњошколским тренерима.
Усађен им је начин размишљања по којем није битно да ли је њихов тим победио, већ како су они одиграли. Логична последица је да се осећај тимске припадности много више развио код страних кошаркаша, који су често знали да проводе и читаве каријере у једној франшизи, попут Новицког у Даласу или Ђинобилија у Сан Антонију.
Сличан тренд се наставио и код новијих генерација, па је зато јако тешко Јокића замислити било где осим у Денверу, Јаниса било где осим у Милвокију или Дончића било где осим у Даласу.
Са друге стране, бројне америчке звезде попут Хардена, Дурента или Мичела све чешће користе неписани постулат да је НБА „лига играча“, па уцењују клубове неиграњем уколико их не трејдују на жељене дестинације, где су саиграчи квалитетнији или ноћни живот садржајнији.
НБА је у добрим рукама
Можда НБА лига више не добија драгуље из Мичигена, Индијане или Северне Каролине, али их проналази у местима попут Јаундеа, Атине и Сомбора. Отварањем НБА академија по Јужној Америци, Африци и Азији, значајно се шири НБА утицај и могућност да са ових простора дође нова генерација о којој ће се причати. Што се талента тиче, лига је у доброј позицији и не треба да брине о својој будућности.
Џамал Крофорд је недавно у подкасту изнео једну од већих похвала на рачун Јокићевог разумевања кошарке: „Џокер не покушава да победи тебе који га чуваш. Он покушава да победи твог тренера.“
Сада смо добили потврду да је Никола Јокић трећи пут проглашен за најбољег играча сезоне, али ћемо причекати на одговор на питање може ли да извуче своје Нагетсе из лошег почетка серије против Минесоте. То јест, на питање постоји ли тренер у НБА лиги кога он не може да победи.
*овај текст је изворно објављен 20. априла, а освежен након што је Јокић освојио МВП награду
Извор: Време
