Пише: Никола Маловић
Многи је читалац, вјерујем, видио карикатуру на којој вук за говорницом обећава овцама испред бине и иза телевизора да ће након избора он постати вегетаријанац.
Но многи ће гласачи из карикатуре увијек гласати за таковога лидера – вука, јер се руководе срцем, не разумом, па кажу ми желимо да видимо вука као вегетаријанца послије избора, ми желимо да вјерујемо да овај по природи предатор говори истину.
Али, бива ли тако у нама знаним политичким устројствима? Наравно да не. Вук увијек зна како ваља са овцама, па ако трансформација у вегетаријанца не прође, он ће се претворити и рухом у овцу, а остаће вук. Једини вођа који је био и остао пастир свом стаду је онај зарад чијег имена можемо да пострадамо у временима у којима само што се није зацарио антипод Исуса Христа.
Мира нема, почесто заборављамо, без промјене парадигме. То би значило да нама знани поредак изврнемо на наличје као рукавицу, што је у суштини револуција какву тешко можемо да замислимо оковани законитостима данашњице. Роб може да сања како је то бити без ланаца али не може да зна да – изашав из окова – запада у нову врсту ропста, јер су господари у међувремену изградили мрежу која слободњаке купи у јатима, нуди им живот на кредит и статус сиротиње на крају свега радног вијека. За ког си господара властитом вољом радио упрегнут у јарам до конца? За банку? За државу у власништву корпорације?
Три су пуне године прошле од почетка Украјинског рата, много је воде протекло Потомком, Темзом, Дњепром и Стиксом, па се стиче утисак да се амерички Запад узео да залаже за мир, а европски Запад не. Свијетом струји инфузија медијског оптимизма како је Трампова Нова Америка за мир, дочим Европа није, али да ће мира бити јер је Европа без Америке патуљасти џин, континент разваљен воук културом и имиграционом политиком, дојучерашњи економски гигант, сада лабав бирократски савез без много шанси за опстанак.
Инфузија медијској оптимизма створила је зато конфузију у редовима политиколога и аналитичара.
Људи који нису вукови, а овце су у метафори коју сам поставио сликом вербалне карикатуре – желе да вјерују како је антологијски сукоб у Овалној соби између Трампа и Зеленског био спонтан, нережиран, премда је пажљив читач симбола могао да види како се генерисани лидер Зеленски у Овалном кабинету појављује не само без подразумијевајућег одијела и кравате, већ и да се, будући геополитички роб, с великом дозом дрскости, расправља не само са Трампом и Ди Џеј Венсом, потпредсједником Сједињених Америчких Држава, него и са цијелом међународном заједницом која га је помно осматрала.
Зеленски је дакако по допуштењу одмах одлетио у Лондон, гдје се, по једнима, 6. марта 2025, одиграо Самит судњег дана. По другима, одржан је био састанак посвећен миру у Украјини, на коме су присустовали тзв. лидери Украјине, Њемачке, потом Данске, Шпаније, Италија, Канаде, Норвешке, Пољске, Румуније, Финске, Француске, Чешке и Шведске. Састанку су присуствовали они чија имена историја треба да запамти: предсједница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, предсједник Европског савјета Антонио Кошта и генерални секретар НАТО-а Марк Руте.
Дана потом издато је саопштење како ће европске чланице упознати своја становништва да ће, дугорочно, због безбједности на континенту и помоћи Украјини, знатно да опадне стандард свима. И да је то цијена слободе.
Трампова Америка пребацила је на европска вазална плећа цијену рата против Русије. Не што је нова администрација нарочито лукава. Него зато што јој се може. Европа и Русија да се сукобе директно и да ослабе. Америка да ојача и уздигне песнице према чудесној Кини.
Алогитам је, рекао бих, сложенији… По либералном пројекту од кога није имуна ни Трампова администрација, идеја је да се Богом дани човјек конвертује у верзију 2.0 путем трансуманизма. Канда је главни заговорник споја човјека и машине Трампов мали, Илон Маск.
Вјештачка интелигенција, структура новог информационог друштва базираног на генетски модификованим појединцима у почетку а доцније и на већини, роботици и квантом рачунарству – оно је чега се миротворац Трамп није одрекао, нити је Путин устао против дигиталне рубље као финансијског окова око сваког руског појединца, за почетак.
У Амерички мир који се нуди Руској федерацији теже је повјеровати него у Украјински рат који жели да настави самоубиственом логиком бесконачне похлепе вођена Европа. Спуштала се и Русија (кад и Србија) на то уже, његошевски каже ли се, у имало се уже не претрже. Колективном западу је, чак и кад се гради наоко несложан, немогуће вјеровати, не због непостојеће параноје људи источног обреда, него због колективног искуства људи источног обреда, због историје у којој нисмо пострадали зато што смо (само) богати, него зато што смо православни, дехристијанизованом Западу одвратни, смртни непријатељи.
Улазак Трампа 2.0 у геополитичку арену за сада служи, и служиће још, дубље преваре ради, само за драматургију, уз тек прстохват наде, али је мир између два опонентна кода немогућ.
Уколико Путинова Русија пристане на Минск 3 (у преводу са алузије: на трећи по реду лажни мировни споразум који ће послужити за прегруписавање непријатељске стране у Украјинском рату), тада нема другог закључка него да су и Трамп и Путин оружја за немилосрдни насртај технологије на човјека са циљем депопулације, трансхуманистичког повезивања са машинама и губитка Богом дане слободе.
Заправо, горњи је сценарио скопчан и са дешавањима на Блиском истоку, на закучасте односе између Сједињених држава, Израела, и јединог му природног непријатеља, шиитског Ирана, а у контексту јеврејског месије чије се вријеме налази ту, иза угла наших дана. Уколико стога Трампа и Путина покрећу конци у истим рукама, онда је илузорно питати се како се за три године није на фронту узнапредовало до Кијева, Одесе и границе са Пољском. Или: откако је Трамп поново постао предсједник, зар свијетом не владају исти они који су владали и у доба трампа 1.0? А владају. Сврха…
Инфузија медијског оптимизма служи да за мрву разблажи колико до јуче генерисани страх од нуклеарног холокауста. У ствари, рат не само да није стао, него се разбуктава.
Извор: Печат
