Srbima je malo potrebno da se podele. Odluka Nikole Jokića da ovog leta ne igra za reprezentaciju na Svetskom prvenstvu više je nego dovoljna da nas razdeli, ušanči u rovove iz kojih ćemo ispaljivate jedni na druge rafale svakojakih komentara.
Postoje tri škole mišljenja i svaka ima svoje (ne)utemeljene argumente.
Krenimo od takozvanih „jokićevaca“. Gaje idolopoklonstvo nalik „nolomanima“ (obožavaoci Novaka Đokovića), više se raduju NBA tituli Denvera i Nikolinoj MVP kolekciji nego medalji nacionalnog tima, smatraju da nema nikakvu obavezu prema Srbiji jer je neslućene visine dosegao sam, svojim talentom i trudom, bez asistencije otadžbine i matičnog košarkaškog saveza.
Ne može se osporiti da je bucka iz Sombora dotakla Božja ruka i blagosiljala ga tako retkim darom da je već rezervisao sebi mesto u „Kući slavnih“. Kada završi s poslom koji ne voli i posveti se onome što voli, možda će se govoriti o njemu kao o jednom od najvećih u istoriji igre. To je jedna strana medalje karijere, na naličju ili licu, kako ko posmatra, nalaze se trofeji sa timom zemlje kojoj toliko žuri da se vrati da bi rado isfintirao i šampionsku paradu u Denveru. Ta strana medalje kompletira karijeru. Nije tek tako i veliki Lebron Džejms igrao za reprezentaciju 2004, 2006, 2007, 2008. i 2012.
Jokić ne igra za državnu vrhušku, za predsednika Saveza, za selektora. Igra za svoju zemlju, za sugrađane iz Sombora koji tako prilježno brane njegov mir nakon što ih nagradi selfijem, za one sa podočnjacima što zevaju na poslu i proklinju noćne termine njegovih NBA utakmica, za drugove iz reprezentacije s kojima se karta. Na prvom mestu igra za sebe, da svoju veliku karijeri učini još većom, zarad čega su leta žrtvovali Pau Gasol, Dirk Novicki, Toni Parker…
U drugom rovu su patriote na steroidima. Otkaz doživljaju kao čin veleizdaje, zahtevaju da se izbriše iz evidencije reprezentativaca, poručuju mu da se ubuduće drži svojih konja i brojanja američkih dolara.
Ekstremisti su toliko zaslepljeni gnevom da ne vide ili ne žele da vide da su i neki njihovi idoli znali da prečuju zov otadžbine. Kako je rekao Bogdan Bogdanović, kao igrač razume Jokićevu odluku, ali ima razumevanja i za one koji ne razumeju.
Treću kolonu čine indiferentni. Svejedno im je ko nosi državni dres, navijaće za Srbiju kao da igra Jokić, možda i strastvenije. Ko ne voli priče o šampionima koje niko nije doživljavao kao šampione?
Ova grupa ima najzdraviji pogled na ličnu odluku jednog fenomenalnog igrača. Uostalom, imena nisu garancija timskog uspeha, u šta smo mogli da se uverimo na Evropskom prvenstvu prošlog leta, kada nam je zlatne snove raspršio izvesni Italijan. Kako li mu beše ime?
Izvor: V. Preradović/novosti.rs
