Србима је мало потребно да се поделе. Одлука Николе Јокића да овог лета не игра за репрезентацију на Светском првенству више је него довољна да нас раздели, ушанчи у ровове из којих ћемо испаљивате једни на друге рафале свакојаких коментара.
Постоје три школе мишљења и свака има своје (не)утемељене аргументе.
Кренимо од такозваних „јокићеваца“. Гаје идолопоклонство налик „ноломанима“ (обожаваоци Новака Ђоковића), више се радују НБА титули Денвера и Николиној МВП колекцији него медаљи националног тима, сматрају да нема никакву обавезу према Србији јер је неслућене висине досегао сам, својим талентом и трудом, без асистенције отаџбине и матичног кошаркашког савеза.
Не може се оспорити да је буцка из Сомбора дотакла Божја рука и благосиљала га тако ретким даром да је већ резервисао себи место у „Кући славних“. Када заврши с послом који не воли и посвети се ономе што воли, можда ће се говорити о њему као о једном од највећих у историји игре. То је једна страна медаље каријере, на наличју или лицу, како ко посматра, налазе се трофеји са тимом земље којој толико жури да се врати да би радо исфинтирао и шампионску параду у Денверу. Та страна медаље комплетира каријеру. Није тек тако и велики Леброн Џејмс играо за репрезентацију 2004, 2006, 2007, 2008. и 2012.
Јокић не игра за државну врхушку, за председника Савеза, за селектора. Игра за своју земљу, за суграђане из Сомбора који тако приљежно бране његов мир након што их награди селфијем, за оне са подочњацима што зевају на послу и проклињу ноћне термине његових НБА утакмица, за другове из репрезентације с којима се карта. На првом месту игра за себе, да своју велику каријери учини још већом, зарад чега су лета жртвовали Пау Гасол, Дирк Новицки, Тони Паркер…
У другом рову су патриоте на стероидима. Отказ доживљају као чин велеиздаје, захтевају да се избрише из евиденције репрезентативаца, поручују му да се убудуће држи својих коња и бројања америчких долара.
Екстремисти су толико заслепљени гневом да не виде или не желе да виде да су и неки њихови идоли знали да пречују зов отаџбине. Како је рекао Богдан Богдановић, као играч разуме Јокићеву одлуку, али има разумевања и за оне који не разумеју.
Трећу колону чине индиферентни. Свеједно им је ко носи државни дрес, навијаће за Србију као да игра Јокић, можда и страственије. Ко не воли приче о шампионима које нико није доживљавао као шампионе?
Ова група има најздравији поглед на личну одлуку једног феноменалног играча. Уосталом, имена нису гаранција тимског успеха, у шта смо могли да се уверимо на Европском првенству прошлог лета, када нам је златне снове распршио извесни Италијан. Како ли му беше име?
Извор: В. Прерадовић/novosti.rs
