Пише: Бојан Ковачевић
Како су посланик СНС Миленко Јованов и његове колеге, настојећи да у парламенту докажу како је лекс специјалис којим ће се омогућити рушење Генералштаба права ствар за ову државу, блатили Николу Добровића, аутора тог здања, а у ствари показали колико су он и његово дело велики
Засад последњи лекс специјалис, који је у међувремену преточен изгласавањем из предлога у важећи документ, за делање по њему, био је у својој бити засут неким нелогичностима, па и небулозама.
Свакако је прва од њих укрштање теме хитности поступка за реализацију пројекта и самог пројекта који, осим неколико рендера који су се вртели по интернету, нико у јавности, широј и професионалној за ту тему, није био видео до данашњег дана. Хитност за непознато? У Скупштини се чуло и понеко амандманско терцирање уз заборав на чувену реченицу, да ли беше из неког Борхесовог есеја, “књига је била погрешна још од наслова”.
Упитаност како то да нисмо знали да су наши посланици, и то они народњачконапредњачки, толико упућени у стручне теме, пада пред сазнањем да је све у земљи Србији подведено процедуралностима које су у сукобу са сушстаственошћу. Поготово овде када се ради о лекс специјалису, једном од два у само десетак дана на истом месту. Сам Предлог лекс специјалиса о “убрзању реализације Пројекта…” као силовање здравог разума крахирао је, процедурално, нажалост, не али смислом апсолутно да, у Члану 9 који је казивао да ће “у оквиру Пројекта бити подигнут одговарајући материјал (спомен-обележје) које би на делотворнији начин обезбедило очување културног наслеђа”. Из тога се да разумети само неразумно свођење Генералштаба као културног наслеђа не примарно на домен архитектонског и урбанистичког, него (једино) на меморијално спрам догађаја из 1999. године. Тај промашај допуњава се нејасноћом шта све може али не мора бити спомен-обележје, с ненадокнадивом атрибуцијом да се подиже од стране оног ко је произвео деструкцију и погибељ.
Друге неке ствари из Закона, попут одредби Члана 7, показују да се више ради о грађевинским процедуралним корацима срамно богато исписаним, јер се неком жури да градња, по претходној деструкцији Добровића, почне чим прије.
Нађи му већ нешто
Један мали део одговорности, признајмо, за простор манипулације власти, читај Миленка Јованова као гињола Александра Вучића, лежи у нехијерархизованим циљевима и поводима које лаички опозициони и грађански Београд уме да дистрибуира. Укратко наведено, неки пројекти су много старији од власти СНС-а и имају своју утемељеност у инжењерским и планерским логикама претходних деценија, и то не само последње три, које су редовни фокус презира. Тунел који повезује савску и дунавску страну Београда, пропулзивнији савски мост на месту оног “учитеља Зарића”, главна железничка станица у Прокопу, заузимање урбаним блоковима простора некадашње Ранжирне станице (свакако не оваквим Београдом на води какав је!) датирају и засновани су много раније и не треба их генерално оспоравати зато што их, на своје брљаве начине, ова власт спроводи.
САНУ и више хиљада научних установа траже заштиту Београдског сајма и зграда Генералштаба
Други пол суздржавања, ради чисте ефикасности критике потеза власти, јесте раздвајање разлога прављења путева, на пример, од позадине истог кроз корупцијско-финансијске тешке марифетлуке али и кроз извођачке техничке пропусте. Новосадска трагедија са надстрешницом смечовала је ту тему, занавек. Из тог резервоара давних одлука и недовршених извођења власт често извлачи контрааргументације да оспори побуне грађанства. Тако се и дошло до чина да су студенти, бистрином и енергијом, покренули ствари у друштву једноставно заснованим позивањем на ненадлежност председника Републике да одлучује о много чему изван својих надлежности и својих знања, поготово у грађевинарству. И у урбанизму.
Познати жбировско-полицијски манир “нађи му већ нешто” да би неко био макар осумњичен па оптужен, макар само да би се купило време, у случају Генералштаба у Скупштини Србије вођен је, како би то рекао знаменити урбаниста Бранко Бојовић, “колосално глупо”. Егзегезе Миленка Јованова, шефа посланичке групе већинског чопора, гребале су дно дна стизањем врховних тема наше културе под крововима парламента обербанализацијама што чињеница, што тумачења, што манира саопштавања до апсурда за апсурдом. Предлог Закона о посебним поступцима ради реализације Пројекта ревитализације и развоја локације у Београду између улица Кнеза Милоша, Масарикове, Бирчанинове и Ресавске, како се ствар званично звала, брањена је причама да је у питању пропала рушевина, да је то Добровић направио састављајући (!?) у увећаној размери два своја ранија здања и то једног које заприма црвени део зграде и другог бели део, обавештавајући нас да не може бити рада на реконструкцији Генералштаба јер је каменолом у Косјерићу затворен 1971, да је Добровић градио на месту на коме су биле много мања од потоње зграда Војне академије (из 1840, прим. Б. К.) у којој су изучавали војне науке легендарни генерали српске војске, и с друге стране Немањине ониже војно министарство арх. Илкића – оба страдала у бомбардовањима у Другом светском рату и о(п)стала у стањима која се дају видети у фото-документацијама по институцијама.
Но, тумачењске нетачности из историје које је правник Јованов у име предлагача посебног закона изнео остају у домену “не зна а тврди”. Уз блаћење Николе Добровића, Јованов је изфаулирао генерално службу заштите и запослене стручњаке у заводима за заштиту непокретног културног наслеђа, ваљда зато што су рекли “не” кад је његов луткарски покретач рекао да кажу “да” за скидање заштите. Рафалним изливима незнања и неваспитања Јованов је “успео” да покуша да се позове на ауторитет проф. Александра Кадијевића, један истргнути његов коментар Добровићевог предлога за уређење простора и изградњу на Ташмајдану, парку, вратио се као бумеранг у пад на испиту из предмета фрагментарног цитирања. Пошто је то урадио очекивано истржући цитат из контекста изворног Кадијевићевог текста, огласио се врло брзо својим дистанцирањем и сам поменути професор Филозофског факултета, несумњиво наш најугледнији историчар модерне и савремене архитектуре, као што су се огласиле и његове колеге са Оделења за историју уметности исте установе. На све то, у Скупштини није могла а да се не очекује примедба на рачун Добровићевог односа према Момиру Коруновићу, архитекти чији је светоназор био далеко од Добровићевог макар једну светлосну годину, али је садашња власт спремна да од нуле поново сазида његову дифункционалну Пошту код бивше железничке станице, заправо њену љуштуру да понови, док у исто време жели да ништи Добровићев Генералштаб.
Добровић и брашован
Једно од главних гађења које је Јованов покушао да замеси својом причом било је о односу Добровића и десет година старијег Брашована. Својевремено, у почињању скупљања материјала о Николи Добровићу, разговарао сам са тад већ веома остарелим архитектом Јованом Крунићем, познатим по чињеници да је неко време радио у Ле Корбизјеовом атељеу. Питајући га о Добровићу, чији је после рата неко време био сарадник, добио сам интересантну слику о Драгиши Брашовану. Крунић је напоменуо да је пре Другог светског рата радио на Железници и имао плату од 2.000 ондашњих динара, а да се тад причало да “Брашован дневно троши толико”. Брашованово ауторство је било скупо, да га се ангажује као аутора пројекта. Зато Добровић, кад је дошао у Београд из Прага након дипломирања 1924, није, као ученик и верник модернистичке школе у Чехословачкој, овде нашао ухљебљење јер су, између осталог, карте биле подељене у великој мери руским архитектима имигрантима, а професионалцима, с њиховим класичнијим схватањима језика архитектуре. О томе постоји сведочење Иванке Добровић, Николине удовице, и да српска историја уметности буде интригирана, рођене сестре Олге, супруге другог великог Добровића, сликара Петра, Николиног старијег брата.
Лако је закључити да је време после 1944. односно 1945. затекло двојицу архитеката на супротним странама друштвеног спектра. Брашован је био, воленс-ноленс, представник “реакције”, а Добровић, очито левичарски и југословенски нашпанован, знак новог поретка. С тим што мора бити напоменуто да Брашован у прво време новог поретка није био пожељан, док је Добровић деловао као човек коме се сва врата отварају, што заправо није баш био реалитет. Зато је и завршио у Београду само са, по називу који је усвојен за цео комплекс, Генералштабом. До растанка с нама Брашован је Београд и овај свет напустио са 23 дела у главном граду, одиста с доминантном предратном половином.
Но, рекло би се да је casus belli између њих двојице, два академика САНУ, настао када је једном, доста чудном одлуком, у тој институцији одлучено да се приступи изради монографских студија о обојици. За писца књиге о Брашовану одређен је Никола Добровић, а за аутора студије о Добровићу Добровићева факултетска асистенткиња (!) Љиљана Бабић. Она је дакако прокњижила мање-више оно што је Никола мислио сам о себи, а Добровић је у тексту замерио Брашовану ствари које се у таквој прилици не пишу као плод априорних стилских инхибиција писца спрам архитектуре о којој се пише. Важно је напоменути да је сам Брашован до свог блажег или снажнијег модерног израза, иако никад изразитог, стигао еволуцијом у каријери. С друге стране, Добровићева архитектура има више елемената оног што је негде касније названо предпостмодернитетом, па чак и утицајима барока, без обзира ко се у шта клео.
Наравно, за све ствари које немају окамењену оставштину важни су сведоци, колико год да уме да важи она стара тестис unus testis nullus. Ипак, веома значајни српски архитекта Милан Палишашки, континуално близак Брашовановој породици, посведочио ми је да је Добровић посетио Брашована у последњим данима у болници, ваљда у жељи да се њихов однос, двојице прекодунавских Срба, примири за живота обојице, али Брашован је тада само одмахнуо руком. У ком год од два могућа правца да је тумачење геста – као “не!” или пак као “нема везе”. С временом је то постала не толико битна секвенца јер је двојицу сукобљених историја српске архитектуре заковала у врх нашег градитељства, уз Милана Злоковића, тако да им тамо није тесно што нису сами појединачно. А нама припадне да нам правник Миленко Јованов, један из СНС клуба правника који кроје Београд, објашњава ко је Никола Добровић и зашто Генералштаб треба дотући.
Није сутјеска
У жестоком сасипању некаквих букачких оптужби на рачун Генералштаба и самог Николе Добровића у правцу “освешћивања” јавности о коме и о чему се ради, добар комад наратива у Скупштини био је посвећен комунистичкој семантици коју (је) комплекс симетричног мотива над Немањином наводно има(о). Мотив каскадирања етажа, који је са обе стране те улице Добровић користио, виђен је у његовој архитектури и пре комунистичких времена, у Прагу на његовом Студентском дому краља Александра (сиц!) мада је у Београду додатно експресивнији, и нема везе ни са каквим офанзивама нити са кањоном Сутјеске. У бриљантном текстуалном образложењу победничког конкурсног рада из 1954, објављеном у књизи о архитектури Генералштаба 2001. године, ни Сутјеска ни кањон ни некаквих седам офанзива се нигде не помињу. У једном свом прилично спекулативном тексту из 1962, са инхибицијама дотеоретизације и ретеоретизације свог пројекта, уз једну од илустрација спомиње се Сутјеска, вероватно од неких војно-политичких персона у међувремену “препозната” у архитектонском изразу. Архитекти воле, баш сви и увек, када се из редова наручилаца неком нешто допадне и ако није било од аутора баш тако генерисано. Посебна беда оног што се чуло у Скупштини, а што чак ни председник Вучић није био раније спреман да отвори као спорно, јесте та учитана симболика једне веома познате, па и експлоатисане, битке у североисточној Херцеговини 1943. године.
У календару свих догађања, запањујуће је, треба подсетити ширу јавност да је недавно, године 2022. под окриљем САНУ, обележена 125-годишњица рођења академика архитекте Николе Добровића, градитеља, професора Архитектонског факултета Универзитета у Београду, аутора бројних здања (иако само једног реализованог у главном граду, од средине 1950-их до средине 1960-их, управо ансамбла ДСНО односно каснијих деценија званог Министарство одбране и Генералштаб, у колоквијалном скраћеном именовању за оба здања – Генералштаб), аутора најпознатијег пројекта за Београд у 20. веку – легендарне Теразијске терасе, писца петнаестак књига и бројних чланака о архитектурама и градовима, несумњиво доминантној личности српске и југословенске архитектонске културе, не само пројектовања. У оквиру скупа одржан је и међународни научни скуп о Николи Добровићу, са потом објављеним студијама о њему у једној од пет књига (две су верзије на енглеском) које су биле део укупног пројекта обележавања годишњице. Однос наслеђа југословенског и српског тема је која један број људи сврби без престанка.
Данас, али не баш од јуче, свако иоле интелигентан себи мора поставити питање како то да у истој држави, у истом друштву, у размаку нешто више од годину и по дана од затварања изложбе у САНУ до првих директних “претњи” рушењем под еуфимистичким именом “скидања заштите” и измишљања критеријума да је Генералштаб “изгубио својства” културног добра, крене процес тако што се ординарно лаже да у Кнеза Милоша леже “рушевине”.
Садашњи изглед комплекса је као “ухваћен у раскораку”, јер је део (мање) зграде А срубљене конструкције која је бомбардовањем непоправљиво изашла из вертикално-хоризонталног устројства, поново бетониран, али без наставка радова. На другој страни, на згради Б (већа, са кулом), преко целе дужине тракта према Улици кнеза Милоша је велико платно које као да затвара зграду да се не виде трагови НАТО-а а, у ствари, пре спречава пролазнике да виде којим обимом је тамо конструкција опстала. Када се сумира све догађање око Генералштаба, јасно је да је финални расплет око остајања и обнављања супериорног модернистичког трага “макар” и из времена социјализма или ће победити неоколонијално затрпавање историјског срца државе Србије конфекцијским апсолутно прегломазним волуменима. Не бисмо ли учинили Зету да одобровољи Таста да би нас он можда помазио по глави.
Негде на крају, не одолевам да не искажем сопствено задовољство што сам Генералштаб фотографски портретисао, још 1992. године, великим колорима у сунчаном београдском дану. Тих туце и по кадрова целог здања, “небомбардованог”, једна је од најважнихјих ствари које сам као архитекта починио. Не могу рећи да ли призори иду у смеру исказања какав је Генералштаб неповратно био, ако ове бескичмене незналице итрају на уништењу, или у смеру какав треба поново да буде као обновљен, васкрсао.
Извор: Време
