Реис Исламске заједнице у Црној Гори Рифат Фејзић позвао је да се осуде мотиви са фрески у православној цркви у Рожајама. На „спорним“ фрескама приказани су људи у бошњачким и турским ношњама како учествују у паљењу цркве и с ножевима стоје изнад колијевке са дјететом.
Реисов апел изгледа да су свесрдно прихватили антисрпски оријентисани медији у Црној Гори, па су се, безмало, утркивали у креирању наслова који ће што језивије звучати. Истину говорећи, мотив са „спорне“ фреске заиста конотирају застрашјућу епизоду из давне, али и не тако давне прошлости, али не како се жели јавности представити са амбицијом да се шири мржња, нетрпељивост и сл. Вјерујемо да је, ипак, ријеч о непознавању контекста, као и разумијевања суштине фрескописања.
Хришћанска култура јесте култура сјећања par excellence. Један од врхунских чинова памћења представља и православно иконописање, које се уређује по строгим правилима и потребама. Неизоставно је да се сликају епизоде из библијског живота, као и епизоде из живота цркве, посебно се старајући да се на зидовима цркве опишу фигуре ктитора и хришћанских мученика. Такав је случај и са црквом у Рожајама. „Спорна“ фреска је начин уписивања/памћења историје, односно, историјског, а не измишљеног догађаја који је у вези са простором на коме се црква налази, а пострадали мученици су чланови Цркве због које су и пострадали мученичком смрћу. Према томе, „спорна“ фреска је чин културе сјећања. Како би рекао писац Едуардо Галеано: „Једини начин да се историја не понови је чувати је живом“. Да се не понови: не само хришћанима, овим или оним народима, већ када је ријеч у страхоти из прошлости да се она апсолутно ником не понови! Зато је неопходно знати да црквено сликарство у православљу изражва цјелину људског и хришћанског искуства, како се не би интерпретација слике сводила на херменеутичку јерес партикуларности и редукционизма. У том смислу, потребно је запазити да у истој цркви у Рожајама постоје сцене које недвосмислено афирмишу суживот православаца и муслимана. (Можда је потребно упитати шта би се десило, да ли би исте осуде настале, уколико би неко на папир преточио исте ове епизоде из прошлости? Дакле, слика, па таман била и фреска, јесте начин записивања искуства, као што је то и књига. Да ли је потребно рећи да је то у конкретном случају записивање истине о мученичком страдању хришћана, као исказ пијетета према њима, као позивање да се таква историја не понови ником, нигдје и никад.)
Парох рожајски Слободан Радојевић, како преноси подгорички портал Вијести, појаснио је историјски основ за креирање фреске о „рожајским мученицима“, те преносимо и његова објашњења:
„На десној страни зида осликана је сцена рушења цркве. Са једне стране налазе се Турци који су цркву Ружицу порушили 1684. године. Ова црква је саграђена у доба Немањића и непозната је година изградње. Њени темељи се налазе недалеко од фабрике Ибар у мјесту Сухо Поље. Поред цркве Ружице порушено је још 17 цркава на данашњој територији општине Рожаје. Међу најзначајнијим порушеним црквама је Манастир Лучице у селу Лучице, а са друге стране комунисти који су цркву Ружицу срушили 1948. године (друга црква Ружица подигнута је 1934. године и на њеним темељима подигнута је основна школа Мустафа Пећанин)“, казао је Радојевић.
Он је рекао да се са десне стране зида налази сцена мајке и дјетета у колијевци како их убијају муслимани.
„Ова сцена је узета као најпотреснија која се десила српском народу у Рожајама за вријеме Другог светског рата. Дијете са слике је Мијат Милутинов Булатовић а поред њега у Бијелој Цркви убијени су Стоја (3) Милица (4) и Владо (5) заједно са својом мајком. Укупно у Бијелој Цркви и Буковици 1943. године у једном дану убијено је 58 дјеце, жена и стараца. Овај злочин починили су у Бијелој Цркви њихове комшије из Бишева њих тројица и њихова имена су нам позната. О овом злочину пресуду је донијело Осново државно тужилаштво из Бијелог Поља (пресуда се налази у нашем посједу) али никада нико од осуђених није одлежао своју казну“, јер су, како тврди Радојевић, пресуде држане у тајности.
Како парох даље појашњава за Вијести: „са једне стране имамо оне који су рушили и убијали а са друге оне који су градили и молили се за Мир. Једна сцена од друге је неодвојива и треба их посматрати само као једну цјелину“.
„Иконопис је у цјелости одрадила дипломрани Иконописац госпођа Дуња Милићевић. Постоји један број људи који је дошао и интересовао се о чему говори сцена и свима сам, као и вама, објаснио. Да ли неком ово смета? Могуће… Смета истина? Захваљујући Архиву Југославије дошли смо до имена свих учесника злочина у свим српским селима. Све податке можете добити на увид код нас. Документа и списак имена не можемо Вам дати овако јер планирамо да објавимо књигу о свему што се десило. Наравно да никада нисмо осудили један народ већ појединце али појединаца је имао један дугачак списак чак њих више од 50. Такође не смије да се заборави да су све оне који су успјели да се спасу спасили управо муслимани такође појединци који су показали велику храброст. За свако српско село постоји велики број прича и сведочанстава и било би немогуће да вам то овако пренесем. О свему овоме издаћемо књигу и јавност ће бити упозната са свим догађајима дироктно од сведока и потомака жртава. Једини разлог зашто смо ову сцену осликали је тај што је српски народ у Рожајама хтио да сачува од заборава своје жртве. Будући да у нашој цјелокупној историји постоји култура чувања од заборава свих страдалих као и свих упокојених и ми смо били дужни да ово сачувамо од заборава. Овим не желимо никога да осуђујемо јер Црква никога не осуђује. Црква само памти и моли се за свакога и за оно најважније и најпотребније Мир. Ако ово било коме смета има проблем са историјом и чињеницама“, поручио је Радојевић.
Приредили: Ф. Драговић/М. Урван
