Nakon što je u, sada već kultnom, romanu Top je bio vreo Vladimir Kecmanović osmislio pripovedača i glavnog junaka koji pripoveda svojim unutrašnjim glasom budući zanemeo od eksplozije granate i traume u ratnom Sarajevu, u najnovijem romanu Kad đavoli polete njegov pripovedač pripoveda ćutanjem. Odsustvo pripovedačevog/junakovog glasa ostvareno je njegovim otuđenim odnosom prema samom sebi. Nameravajući da postavi junaka koji je višestruko povređivan i traumatizovan okolnostima svog mladog života, Kecmanović podmeće svojevrsnu bombu već na samom početku romana, kada čitalac uljuljkan u stabilno, konvencionalno pripovedanje u trećem licu shvata da iza takvog pripovedanja ne stoji nikakav tradicionalni, sveznajući pripovedač, već sam glavni junak, momak od sedamnaest godina iz doma za napuštenu decu, koji sebe doživljava, čak ne kao „njega“ već kao „tuđeg“.
Narativne bombe vrebaju u ovom romanu iza svake stranice i kako priča odmiče, postaje jasno da su one postavljene s dobrim razlogom – da predstave razaranje mlade, još do kraja neformirane ličnosti. Već i glavna tema Kecmanovićevog romana – mentalno i seksualno zlostavljanje dečaka lišenog bilo čije zaštite, pokazuje eksplozivni potencijal sa stanovišta, nazovimo to, estetske korektnosti, po kojoj književno delo treba da bude „celo lepo“ i da ne uznemirava čitalaštvo brutalnim odrazima stvarnosti. Ovakva aristotelovska obaveza koja stoji pred svakim piscem, za Kecmanovića se pokazuje kao najbolji izazov za pokretanje pripovedanja i dostizanje estetskog ideala klasičnih tragedija, koje nisu bile lišene scena brutalnosti i krvavih raspleta a jesu bile oličenje umetnosti.
Premda u romanu Kad đavoli polete nema nikakve „krvi“, formalna tragička predisponiranost se u njemu ostvaruje ironijskim dijaloškim odnosom sa Šekspirovim Hamletom. Drugi glavni lik romana, sredovečni Amerikanac Kej koji, na marginama zakona, usvaja 17-godišnjeg dečaka iz doma za nezbrinutu decu, sebe doživljava, tumači i brani kao osavremenjenog Hamleta. Potreba jednog do krajnosti dekadentnog junaka s đavolskim atributima – zlostavljanje nezaštićenog bića, manipulisanje, sadizam, kontrola, seksualne perverzije, drogiranje – da sebe objasni i da se identifikuje sa Šekspirovim tragičkim junakom, u funkciji je iscrtavanja unutrašnjih slabosti nosilaca formalne moći. Kejeva moć je na prvom mestu finansijska, a na drugom imperijalna. Književni lik „lošeg“ Amerikanca koji, pored toga što je dekadentan i degenerisan, ucenjuje, korumpira i kriminalizuje nosioce srpskih poluga vlasti, s jedne strane je nov i intrigantan, a s druge strane i nije sasvim nepoznat jer je nedavno bio viđen na filmu, u TV seriji „Kosti“, doduše manifestovan kao „loš“ Englez. Kako oba lika, i filmski i književni, imaju dosta podudaranja ne samo u konceptu već i u ličnim karakteristikama, tako što na isti način izveštačeno otežu dok govore kako bi neutralisali strani akcenat, može se pretpostaviti da nije u pitanju slučajna podudarnost već da je isti prototip inspirisao i autora serije i autora romana, što ne mora da ukazuje ni na kakvu autorsku slabost. Naprotiv, ovim se sugeriše postojanje potrebe u savremenom stvaralaštvu za problematizovanjem jedne specifične teme, ali i pojave u našem društvu.
Tema razgradnje društvenog morala i naličja političke i finansijske elite u našoj zemlji, u Kecmanovićevom romanu je u drugom planu. O njoj se progovara posredno, oslikavanjem sudbine dečaka iz doma za napuštenu decu koga država, zbog sitnog novca i ucena, prepušta zlostavljanju degenerisanog vlasnika moći. Pisca više zanimaju priroda takve kolonijalne moći, njene unutrašnje granice i dometi i perspektiva njenog samouništenja.
Postavljajući Kejevo samoodređenje između hamletovskog slabićstva i prividne superiornosti starog Rima, s kojim se ovaj junak takođe identifikuje, Kecmanović dodeljuje simboličku vrednost savremenoj američkoj imperijalnosti i određuje joj karakter i poreklo. Antagonizam između Keja, kao hamletovskog slabića, i njegovog oca, vlasnika bogatstva, materijalizovana je slika antagonizma između generacije američkih „očeva osnivača“ i njihovih dekadentnih, destruktivnih potomaka. Bolni proces u toku kojeg se srpski dečak oslobađa od otuđenosti sa samim sobom, kada iz ruku degenerisanog, drogiranog homoseksualca Keja pređe u stabilne ruke njegovog jednako bezdušnog oca, pesimistična je potvrda o žilavosti i mimikrijskoj trajnosti savremenih imperija, koje se ne urušavaju iznutra kao ona nekadašnja, rimska, koliko god bile slične po nekim osobinama. Uspevajući u svojoj naraciji da sve scene brutalnosti, nasilja i pervertiranosti saopšti iz perspektive dečakovog negovorenja i samootuđenja, Vladimir Kecmanović prebacuje jezičak na umetničkoj vagi na onu stranu gde saopšteno, ma koliko bilo eksplicitno i naturalističko, samo nagoveštava nešto još više nesaopštivo. Priča ovog romana o dečaku koji trpi zlostavljanje i koji o sebi misli kao o nekom tuđem, nije samo priča o ćutanju nad nasiljem i zanemarivanjem već je to i prikrivena priča o prećutnom trafikingu naših institucija i nas kao kolonijalizovane države.
Nataša Anđelković
Izvor: Pečat
