
Једна НВО, која се у љетњој паузи између два гранта игра партизанских филмова сама са собом, објавила је документ помпезног назива „Девастација културне баштине у Црној Гори.“ Документ се, гле чуда, бави обновљеним црквама и манастирима на Скадарском језеру и све редом их проглашава за примјере девастације простора. Као корак даље, држава се проглашава за кривца што је дозволила обнову рушевина. Чини се да аутор никад није прошао улицама Подгорице и Будве.
У уводу прво сазнајемо да велики број цркава из пар НОБ споменика свједочи искључиво о антифашистичком опредјељењу становника овог краја. Наопака логика је још појачана и са фотографијама прије и послије реконструкције, гдје треба да прихватимо да су рушевине на змијским острвима љепше од живих заједница створених око обновљених манастира.
На све то, аутор истог дана усхићено објављује слике отварања маузолеја на Ловћену, који је настао на рушевинама капеле, као да се ради о сасвим регуларном поступку реконструкције капеле. Педесет година од сумрака Ловћена тако дочекујемо заробљени у атмосфери једноумља у којој се једноставно не даје простора за дијалог. Тако се у недостатку аргумената гласно посеже за лажима, не би ли бука утишала истину. Овогодишња лаж промовисана из врха СДП је да неко позива на рушење маузолеја. Чини ми се ипак да домет те прљаве кампање није отишао преко фамозних 2,8%, без обзира на појачан тон из подрума.
Истина је да се позвало на дијалог и тражење рјешења за будућу капелу. Не знам како ће ићи тај процес, али ја бих на почетку, ма колико то бесмислено звучало, стално понављао да рушење маузолеја није опција и да се не обнавља Александрова, него Његошева капела. Чак бих им понудио да они доставе грађевински пројекат капеле и како треба да буде осликана њена унутрашњост. А онда бих с њима изашао на врх Ловћена, повео их иза маузолеја и показао им прстом:
– Видите ли оно?
– Гувно?
– Није то гувно, то је темељ.
Небојша Бабовић
