Видимо у „Покојнику” да Љубомир Протић не може да погледа у очи човека коме је украо докторат и да муца у његовом присуству. Данас би га Љубомир тужио за клевету и тражио одштету за претрпљену душевну бол.
Бранислав Нушић ће наредних дана спојити позоришни Београд и Подгорицу. Нушићев подгорички „Покојник” у адаптацији и режији Егона Савина и извођењу Црногорског народног позоришта (ЦНП) гостује вечерас од 19.30 на великој сцени Народног позоришта у Београду. Само три дана касније, 5. децембра, Подгорица ће угостити београдску Нушићеву „Ожалошћену породицу” у режији Јагоша Марковића.
– Нушић је наш највећи комедиограф и, с тим у вези, да искористим прилику и да подржим идеју Егона Савина да Београд добије позориште „Бранислав Нушић”, у коме би се играла његова дела, као и дела Стерије, Аце Поповића, Душана Ковачевића… Имамо срећу као народ да имамо такве комедиографе и мислим да би то позориште било можда и самоодрживо. Када сам постављен за директора ЦНП-а, видео сам да људи очекују комедију, а и Нушића. Тад сам сазнао да Нушић у ЦНП-у није игран 27 година – каже за „Политику” Марко Баћовић, директор ЦНП-а, и додаје:
Са Народним позориштем из Београда већ имамо уходану сарадњу, која је била ометена због короне. Сада нас је ето баш Нушић опет спојио, на обострано задовољство. Ова два Нушићева дела имају тематску сличност, чак има сличности између Агатона и Спасоја. Видим да је у Београду велико интересовање за нашу представу, иако се случајно десило да је играмо у време утакмице. А подгоричка позоришна публика доживљава гостовања Народног позоришта из Београда као својеврстан позоришни празник.
„Покојника” је Егон Савин режирао и у Народном позоришту у Београду. По чему је особено подгоричко читање овог свевременог дела? Како Нушићеви карактери звуче у црногорском поднебљу?
Поразно је то колико се мало или чак нагоре променило од времена када је Нушић писао „Покојника”. Да парафразирам афоризам који сам чуо, а који гласи, отприлике: „Концесија је добијена, само се не зна чији брат је победио.” У „Покојнику” једна ОКГ (организована криминална група) улаже отету имовину у предузеће преко којег ће, уз помоћ власти, да се домогне концесије, и ту отимачином стечену имовину, вишеструко умножи. Сви су намирисали профит, тако да Министарски савет (влада) стаје иза криминалног пројекта, па и полиција бива на услузи. Слично је у свим државицама насталим на развалинама Југославије, али у мањој средини је ваљда све уочљивије: и спрега криминала и власти, и начин на који организоване криминалне групе елиминишу људе који их разоткривају, тако што их, у дослуху са средствима информисања и државним апаратом, проглашавају непријатељима народа и државе. Упокоје непожељног покојника.
„Покојник” је Нушићев тестаментарни рукопис, био је већ болестан и знао је да се приближава крају када га је писао. Као да је желео да нас упозори какви смо и где иде друштво с таквим људима. Ко је ваш Спасоје Благојевић, „распевани” Нушићев лик који тумачите? Зашто изазива горак смех?
Спасоје је за глумца дивна прилика, то је човек који је спреман на све. Који је толико опседнут новцем, стицањем, отимањем, да би продао било кога и било шта. Он је смешан на неки чудовиштан начин, не жели да поверује у очигледне ствари ако му не одговарају, а веома лако себе убеди у нешто што му је од користи. Набусит кад треба, понизан ако мора. Апсолутно бескарактерни карактер. Чини ми се, једини карактер кога Нушић није волео.
Нушић је волео своје ликове, од Живке Поповић, Јеврема Прокића, Алексе Жунића, Јеротија, Виће… Шта се променило од његовог времена до данас? Које карактере би славни Нушић данас истицао?
Сви ти ликови живе и данас у нама, сусрећемо их свакодневно или делове њих проналазимо у себи. Мислим да би у овом времену Нушићу био занимљив феномен који, чини ми се, није толико био присутан у његово време, а то је: недостатак стида. Видимо поред себе људе за које сви знамо да су лопови, чак и они знају да ми знамо шта су, а који парадирају међу нама дигнутог носа. Или припаднике такозване елите, који су користили законске норме (које су сами креирали) да би себи обезбедили повољне кредите, у земљи у којој је још много гладних, који су будзашто добили станове или више станова, а који се лупају у прса као браниоци народа и државе. У неком приказу на нашу представу подгоричка критичарка се питала зашто се Спасоје боји суда ако знамо да иза њега стоји министров брат. Па, ето, тиме је сама рекла колико је наше време изопаченије од оног у коме је живео Нушић, али и на који начин је њена свест и савест обликована. Видимо у „Покојнику” да Љубомир Протић не може да погледа у очи човека коме је украо докторат и да муца у његовом присуству. Данас би га Љубомир тужио за клевету и тражио одштету за претрпљену душевну бол. Можда је то нека разлика између нашег и његовог времена – недостатак стида. Тема којом би се Нушић данас сигурно бавио.
У каквим околностима стварате своју подгоричку позоришну илузију?
Околности су онакве у каквим се налази цело друштво. Наишао сам, за сада, на разумевање, свима јесте стало да имамо квалитетну позоришну продукцију. Волео бих да је та продукција обимнија. Радује ме повратак публике. Желео бих да примим неке младе, изузетно талентоване глумце у ансамбл. Да имамо чешће размене представа с позориштима из Београда, али и из осталих центара из региона. Сарађујемо са Сарајевом, Новим Садом, у преговорима смо с Дубровником, Марибором, договорили смо размену са МНТ из Скопља, недавно сам гледао њиховог „Народног непријатеља” с величанственим Николом Ристановским у улози Доктора Стокмана. Мислим да је важно да наша публика види ту представу и ту глуму. Као што је важно и да се наши глумци представе на свим тим сценама, јер имају шта да покажу. У следећем периоду даћемо шансу младим редитељима са Цетињске академије, очекујем и надам се да нас ти млади људи изненаде добрим представама.
Тренутно, на репертоару у Београду имате четири представе: „Много буке ни око чега” и „Ујка Вању” у ЈДП, „Царство мрака” у Народном позоришту, и „Пасивно пушење” у Звездара театру. Како успевате да помирите све обавезе?
Тешко, али стижем. Нажалост, због овог посла морао сам, за сада, да одбијем неке улоге и у позориштима и у серијама. Али, шта да се ради. Мислим да је ова позиција на којој се налазим ипак нека мисија. Каква је била, време ће рећи.
Интервју: Марко Баћовић
Извор: Политика
