Рат у Украјини, по свему судећи, отвара се као зенит, као посљедња и дуго припремана хладноратовска битка. Теоретичари су, можда, упозоравали правовремено, остаје да видимо колико су практичари рата луди!
Савремени ратови више него икада раније доводе човјека у стање моралне и интелектуалне дезоријентисаности, па и психоемотивног растројтва, на шта теоретичари рата већ неколике деценије упозоравају. Примјера ради, у часопису швајцарске војске Military Power Revue, ауторски двојац Daniel Lätsch и Daniel Moccand, још 2010. године доноси једно промишљање које би прије могло звучати као опис данашње ратне ситуације; писано је, уосталом, у футуролошком кључу:
„Утицај политичке власти на војне операције биће велик, противречан и често неоријентисан на решење проблема. Међународно право је постало ограничавајући фактор за вођење операција. Примјени противничких и сопствених психолошких операција придаје се одлучујући значај. Ко успе да задобије сопствена и противничка ’срца и умове’ (Hearts & Minds), односно да их не изгуби, добиће рат. Напад би могао у првој фази бити привредни рат уз комбинацију са психолошким операцијама, укључујући уцењивање, привредне блокаде, заплену или блокирање имовине у иностранству, привредне преваре других држава, итд.”
Посљедњих мјесеци посебно се на мети сваковрсних интерпретација налази и тзв. доктрина о хибридном ратовању, што је прије десетак година осмислио руски генерал Валериј Герасимов. Ево једног његовог размишљања које може послужити као својеврсна допуна, разрада, претходног цитата:
„У 21. веку постоји тенденција замагљивања разлика између стања рата и мира. Ратови се више не објављују, а кад започну, не иду према обрасцу какав се раније очекивао. Улога невојних средстава у постизању политичких и стратешких циљева је нарасла, па је у неким случајевима њихова ефикасност знатно надмашила силу оружја. Нагласак коришћених метода сукоба преусмјерава се на широку употребу политичких, економских, информативних, хуманитарних и других невојних мјера, које се спроводе уз коришћење протестног потенцијала становништва“.
Могли бисмо у први мах помислити како се суочавамо са нечим парадоксалним, као да евидентирамо теорије које претходе пракси, као да читамо вјерне описе рата прије самог рата. Но, јасно је, рат у Украјини, по свему судећи, отвара се као зенит, као посљедња и дуго припремана хладноратовска битка. Теоретичари су, можда, упозоравали правовремено, али остаје да видимо колико су практичари рата луди!
Ако бисмо савремена теоретисања о рату, а имамо изгледа и разлога, покушавали да читамо као стратегије или упутства за ратовања тек бисмо упали у ћорсокак. Прави примјер такве могућности јесте баш споменута теза генерала Герасимова, која је извучена из његове обимне публикације „Значај науке у предвиђању”. Од страна западњака она је примљена као некаква иновативна стратегија ратовања. Међутим, шта она нуди ново а да то западњачка логика, пропагандна и машинерија рата није већ показала у другој половини прошлог вијека!? Скоро ништа, осим што су технолошке и дигиталне могућности толико напредовале у да су механизми манипулације постали бесконачни, али циљајући у једну исту мету: погодити директно у срце човјека, јер (с) мозгом се лакше овлада.
У данашњем свијету у рату није само онај ко је стању или у позицији да га игнорише. Али који је то рат? Овај руско-украјински рат, ако се уопште може тако назвати, већ има свој календар. Чини се, дакле, да има свој временски фиксиран почетак, па ће, ваљда, имати и свој календарски крај. Овај други рат који је почео прије њега и који ће трајати након њега, а који већ данас можемо назвати Првим свјетским кибер ратом (cyber warfare) потрајаће све док на овој планети има интернета.
Милорад Дурутовић
