Пише: Радмила Станковић
Када је одиграо лик у филму Шолаја 1956, филмски критичар Милутин Чолић је тада писао да он представља откровење, јер у његовој глуми човек осећа праву, ничим припремљену природност израза, спонтану, душом просвећену, чисту, скоро жангабеновску наравност.
Кад се родиш са пет килограма и као дечак си велики и дебео, лако ти је да се силиш пред четири године млађим, мршавим дечаком Бориславом Пекићем. И кад се заиграш, претиш му да ћеш га убити. Све се то догађало у годинама пред почетак Другог светског рата, на Цетињу, у дворишту Банских станова, где су тада живели готово сви службеници Бановине Црне Горе. Под истим кровом у тим Банским становима, с Павлом (тада још увек Вујисићем) и његовим братом Дујом, уз будућег књижевног великана Пекића, расли су и будући редитељ и професор Миња Дедић и филмски редитељ Здравко Велимировић, који ће деценијама касније у једном од интервјуа рећи:
„Павле Вуисић је био капо банде. Јачи и виши од нас стално нам је претио: Ако ми не донесеш две бомбоне, сад ћу да легнем на тебе! Замислите да легне на Пекића или мене! Пекића су звали Пинокио, а мене Жирафа. Шта ћеш, мораш да му донесеш бомбоне!“
Овог 10. јула се навршава тачно 100 година од рођења глумца Павла Вуисића, унука пуковника и чувеног бригадира црногорске војске, Павла Вујисића. Сина правника Милисава Мише Вујисића. Свој глумачки круг је затворио са 129 снимљених дугометражних и 14 телевизијских филмова. Плус 17 телевизијских серија. На почетку каријере одиграо је неколико улога у позоришту у Панчеву.
Поживео је 62 године и неколико месеци. Записао је своју последњу жељу која је подразумевала да његовој сахрани не сме да присуствује нико осим супруге Мирјане и шест попова који неће смети гласно да певају већ само да буду ту: „Пошто мнијем мријети, а што би онако ово све и писао, још само да вас замолим да ми никакав комунист ни говора, али нити једне ријечи не проговори, јербо у гробу ћу се преврнути, а не само преврнути, већ и устати из гроба да га ноћу морим и да му, не само њему него и свима њима, колико их је на свијету – Јебем Матер.
То кад-тад догодило се 1. октобра 1988. године, а сахрањен је неколико дана касније на Новом гробљу. Остала је његова супруга Мирјана, коју је звао Сула, а понекад и Јеврејак мој. Она је преминула 15. маја 2025. Остала је и књига Између две таме у којој је ова занимљива жена описала свој живот с Павлом који је био прилично компликован, понекад веома тежак. Мирјана је по мајци потицала из једне од најугледнијих београдских јеврејских породица. Њени бака и дека били су Сефарди Нахама и Мориц Амодај, а Мирјанина најстарија тетка по мајци, Ребека Амодај Јаковљевић, чувена је београдска модискиња између два рата. Један јунак Бранислава Нушића у драми Др, у једном тренутку каже: „Ах, она шије хаљине код Ребеке!“ Било је то довољно, као кад би се казало да се неко одева код Диора.
Павле је имао много проблема да одведе Мирјану са собом, да она заборави све своје Амодаје и Јовановиће (њено девојачко презиме) и постане само његова жена која је завршила историју уметности, али је углавном радила на филму јер је морала да му буде при руци у сваком тренутку. Тако је и куцала све што би смислио, а имао је талента за поезију и прозу. Сачувала је Павлову причу под насловом Једном у зору. Главни јунаци су шарани који разговарају међу собом и кроз њихов дијалог Павле описује људе, њихов менталитет, опасности које вребају испод површине. Ту су сажети Павлова сатира, смисао за алегорију, духовитост, све што је карактерисало личност овог глумца који је писао и песме, али и један сценарио за играни филм под називом Срећа се смешка кисело.
У историји југословенске кинематографије, Павле Вуисић је уписан као глумац који је за своје улоге добио две Златне арене, два Цара Константина, једну Славицу и једну Ћеле-кулу. Од 1994. године по њему се зове највећа годишња национална награда за филмску улогу у српском филму. Званично, први Пајин филм је Чудотворни мач Војислава Нановића (1950). Када је с овим редитељем снимио и филм Шолаја (1956), причу о партизанском команданту Сими Шолаји којег је тумачио Миливоје Живановић, филмски критичар Политике Милутин Чолић је у овом дневном листу тада писао: „Павле Вуисић (Бубало) кога први пут видим у функцији глумца, представља откровење. У његовој глуми човек осећа праву, ничим припремљену природност израза, спонтану, душом просвећену, чисту, скоро бих рекао жангабеновску наравност.“
Код Нановића је играо и главну улогу у филму Три корака у празно (1958) за коју је добио прву Златну арену. Чолић га је први званично поредио са Жаном Габеном, што ће касније бити готово обавезна поштапалица свих који су величали његову глуму. Славни глумац и редитељ Орсон Велс је средином седамдесетих година прошлог века био гост Дика Кавета и овај га је упитао да ли постоји неко од колега коме завиди. Редитељ Грађанина Кејна је рекао да постоји један редитељ, Акиро Куросава и филм Седам самураја, и један глумац, Павле Вуисић, и све улоге које је одиграо. Објаснио је да се код Куросаве више ради о пози, а не о стварној љубомори јер, „какве ја имам везе са самурајима. А код Вуисића се ради о оној правој, лепој, пријатељској, колегијалној љубомори. Јер то како тај човек прави мајсторске улоге, то је нешто са чиме се нико од нас не би смео ухватити укоштац“.
Записао је своју последњу жељу која је подразумевала да његовој сахрани не сме да присуствује нико осим супруге Мирјане и шест попова који неће смети гласно да певају већ само да буду ту
У свом првом дугометражном играном филму Хајдук (1980) у режији Александра Петковића, Светозар Цветковић је имао неколико сцена са Павлом Вуисићем. После 44 године, овај глумац је 2024. године добио награду за животно дело која носи име Павле Вуисић. Свој сусрет са овим глумцем је описао:
„То је за мене био сусрет са једном неосвојивом планином. Што у физичком, што у менталном, духовном смислу. То је био човек који је импозантношћу своје појаве тражио респект од вас, без да га је изговорио. С друге стране, његова унутрашњост је била врло танана, и он се заправо скривао од јавности не желећи да буде према било коме отворен.“
Постоји фама о Павловим улогама: због чега их је тако мало одиграо главних, ако се зна колико је умео и могао? Чини се да је одговор на ово питање најбоље дефинисао редитељ филма Ко то тамо пева (1979) Слободан Шијан у свом исказу за јунски број часописа Кинотека:
„Пајино присуство у филму било је непорециво и непобедиво. Глумци иначе својом индивидуалношћу обележавају филм. Паја је то радио без икаквог напора, без икакве муке, ишло му је од руке. Напољу су га често поредили са Жаном Габеном, што је било у реду, али ипак је он био специфична врста човека. Кад погледате његову филмографију, он има велики број наслова, али велики број тих наслова су епизодне улоге. Није хтео да ради те дугачке улоге где би морао да буде везан по месец-два за снимање.“
А разлог зашто није хтео да буде дуго на снимању, био је једноставан и свима познат: сплавови, чамци, бродови и кафана, били су смисао његовог живота. Снимао је да заради новац од којег би могао да направи чамац или брод, који би одмах продао и правио нови. Мирјана је имала разумевања за његово пиће и пред крај Павловог живота, када је већ оболео, направила му је кафану. У књизи Између две таме је записала:
„Видећи да га све мање ствари у животу интересује, пожелела сам, а он се са тим сложио, да на мом родитељском плацу на Старом сајмишту у огромној башти изградимо брвнару, кућицу која има своју улицу и број, али и натпис Кафана код Паје. Додуше, табла је стигла кад је он већ отишао у вечна ловишта, али је кафана, бесплатна, почела да ради још за његовог живота.“
Изложба и ретроспектива
Поводом стогодишњице његовог рођења Југословенска кинотека приредила је изложбу „Павле Вуисић“ и филмску ретроспективу, која траје до 15. јула. Програм обухвата више од 40 наслова и то хронолошки, почев од три филма која је Вуисић снимио 1958. године: Три корака у празно (који му је донео Златну арену за најбољу мушку улогу) и Погон Б Војислава Нановића и Рафал у небо Војислава Бјењаша. Последњи филм у овом избору је Отац на службеном путу (1985) Емира Кустурице.
Извор: Радар
