Пише: др Радослав Т. Станишић
Филм почиње са Олмом, луткарском дјечијом представом, социјалозмом и револуцијом. Богате плодне њиве, поља жита која подсјећају на Ван Гогов имресионизам и његову чувену слику Житно поље с гавранима, мада ни он није био ортодоксни импресиниста, већ је стварима прилазио са неком латентном њежношћу.
Фотографија са сепијом Виторија Сторара, посебно у великим Тоталима филму је дала изузетну димензију. Локомотива са црвеним заставама, пуна младости, симболизује незаустављиви напредак, младост у покрету још ниједна идеологија зауставила није, али у тој локомотиви нема Алфреда. Тај воз на почетку филма прелази преко Алфреда док лежи на праговима између шина, показујћи немоћ са рукама на очима да се избори за свој живот и да се социјализује у новом времену. Кроз цијели филм он је растјеловљена личност, негдје је остао тамо позади, у селу, осуђен на пропаст. Бертолучи нарочиту пажњу посвећује коријенима фашизма и злу које се све више увлачи међу људе. Сцене на тргу оближњег града у својој стилизацији али и слутњама и пријетећој снази су изузетно импресивне, мада се социјални конфликти замагљују и понекад иду за визуелним ефектима и ван смисла који би редитељ желио да имају његове слике. Овдје се сажимају простор и вријеме, односи упрошћавају, па је с једне стране Олмо са својим магловитим представама о правди и социјализму, а с друге – малограђани и фашисти који вребају из авлија и капија малих гостиона, из прикрајка и из потаје ослобађајући своје мрачне и ниске инстикте. Упечатљива и ефектна елипса у два кадра, проток времена – воз улази у тунел са дјечијом раздраганошћу, а излази са смркнутим лицима одраслих људи, војницима – и опет плодна земља коју нико не обрађење, њиве које се жуте у даљини спајајући се са плаветнилом неба. Олмо као одрастао човјек и војник с тим возом враћа се на имање гдје је надничарио и сакупљао жито.
Лик Олма веома добро и увјерљиво изнио је Жерар Депарђе. Алфреда, који је такође одрастао момак, игра Роберт де Ниро, антиципирајући тако да се ради о веома талентованом младом глумцу и будућој великој филмској звијезди. Упрво те 1976. године, прави сјајне улоге у два филма. У Бертолучијевом Двадесетом вијеку и Сцорсесевом филму Таксиста. Поред ова два актера, важни ликови у филму су и њихове жене. Олмо се жени Анитом, учитељицом која дијели његове идеје, забринутост и ангажованост, стога заједнички организују сељаке да се одупру краљевој гарди. Та сцена на насипу; – с једне стране стоје голоруки сељаци и њихове жене леже по земљи с моткама у рукама, пркосе, не дозвољавајући гардистима, да на коњима прођу; је свакако узбудљива, али помало и стилизована плакатом како би контрасти били што видљивији. Властела назива сељаке криминалцима и бољшевицима, стављајући их тако у исту раван. Кућа гори, сељаци покушавају да је угасе; оптичким триком – претапањем, кадар са старим људима иза којих се у другом плану виде срп и чекић, Маркс и Лењин, то је идеолошки памфлетизам. Интернацинала и црвене заставе, јасно исказан идеолошки љевичарски став. Бертолучи преузима нешто из руског револуцинарног филма, али умјесто романтичарске занесености и револуцинарне патетичности ту има опорости и посматрања ствари у другачијим релацијама. Желио је да избјегне укалупљеност, али су му ипак извјесни кадрови, ма како визуелно фасцинантни, остали на ивици страсно конпонованог шаблона и плаката.
Бертолучи се понекад и ослобађа претјеране емоционалности, можда је то и био страх од патетике, која увјек вреба у таквим сценама. Свако лице које се ту појављује, било да су представници власти или велепосједника, с једне, а сељака с друге стране, јасно су портретирани па и сведени на оно голо типизирање. Олму је дато много простора али није запостављен ни Алфредо. Он нема снаге да се одупре предрасудама своје класе. Жени се Адом Полан, али нема среће, осјећа се изгубљеним, ван времена и генерације са којом се растао. Социјални положај га тјера на другу страну, али он не показује жељу за супростављањем и зато све дубље тоне у сопствено разочарење. Алфредова жена Ада воли дјецу. Аду Полан тумачи млада и талентована, Доминик Санда, сеx хероина тога доба. Олмову кћерку учи да чита и храни је колачима.Ада не може више да издржи притисак и такав живот. Одаје се пићу, показујући тако њен усамљенички и несрећни живот, одлази и напушта Афреда. Упркос великој, не само класној разлици, Алфредо и Олмо су током цијелог њиховог живота упућени били један на другога и чини се да су се њих двојица као другови ипак, вољели. Стицали су заједно скоро сва искуства које живот носи, одрастање, љубав, губитке, разочарења. Двије крајности су као такве тешко помирљиве, тако и остаје, Алфредо на једној, Олмо на другој. Алфредо је мимо своје воље увучен у друштво фашиста, иако он са јаким емоционалним набојем негира да је фашиста, ипак трпи посљедице, није имао снаге да се одупре, он је ипак, властелински син, или како му је то комунизам ’говорио’ припадао је старом свијету. Он је неодлучан и индиферентан према било којем друштвеном поретку, напросто је човјек из неке друге приче. Алфредо тражи утјехе и дистанцу од фашистичког лудила у забавама и у одласцима са својом женом Адом на море, покашавајући да се издигне изнад свега што га окружује. Не жели ништа да пропусти што му живот нуди , па тако заједно са својим женом конзумира и тешку дрогу – кокаин. Ипак, Алфредо спашава Олма да га Атила и и његови црнокошуљаши не пребију на смрт.
У централним дјеловима филма описан је веома подробно Алфредов пословођа Атила, окорели фашиста један од вођа црнокошуљаша. Организује паљевине, батињања, прогоне, пљачку и који се грамзљиво богати не презајући ни од убистава. Атилу игра Доналд Сатерленд. Сатерленд је остварио веома јаку и врло упечатљиву улогу. Комунизам назива заразном епидемијом, показујући његово стање свијести и душе, удрајући главом мачку која је завезана, на гнусан начин исказује себе и његов животињски инстикт. Иза Атиле остаје само крв, жртве и зло. Убијајући бесомучно сељаке који му пркосе пјевајући Банђера Роса показују карактер и снагу у односу на безумље, док Атила пуца у њих. Свака сцена у том опису заслужује посебну анализу. Свако ту има своју судбину, ништа се не скрива и Бертолучи у низу описа иде сасвим до краја.Те продоре чини не само у области психологије него још више политике и посебно еротике.Вртлог је све дубљи па су и ударци жешћи, а од тога зависе и правци којим се креће овај филм. Односи између класа и људи какви су и Олмо и Алфредо ријетко гдје су и у литератури тако подробно описани као што је у овом филму. У њега је Бертолучи унио све што је у себи носио, ваљда то и раде сви прави редитељи, или готово сви.
У филму имамо и престављен један цијели процес клања свиња и нихово сортирање , поезију села. А онда слиједи ефектан рез и прелазак са кобасица, на билијарски стол и шампањац, друга крајност – боржуазија. Музику је конпоновао Енио Мориконе, значајно је подржавала, ненаметљиво али и функционално визуелне партије филма. Сликом је показао оно што је мислио када је говорио да убити свињу представља величанствени ритуал, праву радост и славље, и своју занесеност кобасицама, налази простора да у филму покаже како се то ради на имању Берлингијеријевих кроз све фазе, од самог клања и прављења оних финих кобасица које им причињавају толико задовољство. Заносио се Ејзенштејном и Довженком, али је он у суштини везан за италијанско културно и политичко искуство и узалуд се труди да га понекад негира.
Ако има идеализација присутне су и мрачне силе разорних страсти, па се стално мијешају елементи епопеје са баладама, поезијом, трагедијом, политичким демонстрацијама, у коме идеје имају исто тако важну улогу колико и они који их представљају. Ако су ђедови чинили један круг, Олмо са Анитом, а Алфредо са Адом – други, исто тако Атила и његова жена Реџина су такође свијет за себе и који овдје тражи простора за себе и представља феномен који у својој безочности дјелује застрашујуће и поражавајуће. Сваки лик сагледан је кроз његово животно трајање и промјене које се врше у времену.
Дужином сцена и секвенци филм у другој половина пада у ритму. Но, с обзиром да је редитељ желио доста тога да нам исприча везано за тај историјски период, вјероватно се ту налази одговор, што је у неким сценама било превише дијалога у односу на филмски језик. Ако се описују понекад само основна објележја – ипак Бертолучи не скрива ни разочарења ни заблуде, чак и код оних на чијој је, страни, отворено. Олмо и сам доживљава извјесна разочарења, као и његова класа, па му је зато и приказан пут којим се приближава комунистима. Крај филма дјелује истовремено као епилог, али и ново отворено питање – то су они априлски дани четрдесет и пете, када је дошао крај и Мусолинијевој републици и када су се побунили сељаци заузимајући и рушећи све пред собом , освајајући делту Поа, и велика имања. Они чине све како би нестало трагова фашизма, али је питање пред којим Бертолучи стаје – да ли је ослобођењем завршена још једна епоха? Шта ће бити са газдама ако преживе све ово? Да ли ће се у будућности поновити прошлост и не заносе ли се већ тако дуго сељаци само идеалима, док земљу држе други у својим рукама?
Бертолучијев филм ипак је хроника двију породица, двију класа, различитих идеја, схватања живљења, па и самог постојања и трајања. Искрен је, маштовит, личан, горак, оперски разметљив, пун узнемирености, најразличитијих појмова, слика али и есенцијалности на основу које уз све идеје о социјалним конфликтима и политичкој демгогији долазимо до оног суштинског – до осјећања реалности и забринутости за човјека и његову судбину. Све те ознаке га чине необичним у савременом филмском стваралаштву. Уопште не смета, то што су и Жераж Депарђе и Роберт де Ниро у овом филму нахсинхронизовани на италијански језик. Олмо и његова ћерка на крају филма се побједнички враћају и заједно са народом окончавају безумни Атилин живот, на гробљу, по којем су процвјетале воћке. На тргу имања Олмо и сељани суде Алфреду. Пуцајући у ваздух симболички означавајући крај старог начина живота. За сељаке долази ново вријеме , за њих је Падрон ( газда) мртав, иако је Афредо физички, још увујек жив. На крају филма Афредо каже
Олму: Газда је жив! Камера се извлачи са имања на којем само остају Олмо и Алфрдо који се опет свађају, и, тако кроз читави Двадесети вијек њиховог живота.
Извор: РТЦГ
