Постоји једна једина ствар у којој се Срби, Бошњаци и Хрвати у БиХ слажу: сви хоће у ЕУ. Међутим, пут у ЕУ за Балканце подсећа на пут у комунизам
Има ли било шта у БиХ или у свету у чему се локални Срби, Хрвати и Бошњаци слажу? Једни се уздају у САД, други у Русију и Кину. Срби хоће у „Отворени Балкан”, а Бошњаци неће. Бошњаци грле мигранте из исламских земаља, а Срби их превозе до хрватске границе. Бошњацима је Шмит в. п., а Србима није. Срби и Хрвати хоће да протекторат оде, а Бошњаци – не. Када бирају вакцине једни хоће „Синофармову” и „Спутњикову”, други „Фајзерову” и „Модернину”. Када крену на море, Хрвати бирају Јадран, Бошњаци – Турску, а Срби – Грчку. Не могу да се сложе ни да се ни у чему не слажу.
Ипак, постоји једна једина ствар у којој се Срби, Бошњаци и Хрвати у БиХ слажу: сви хоће у ЕУ. Међутим, пут у ЕУ за Балканце подсећа на пут у комунизам. Деценијама слушамо исту причу: не само да „Босанци” чезну за прикључењем, него и Европљани њих једва чекају. ЕУ је ту босанску чежњу деценијама користила да „Босанце” тера на уступке, а „Босанци” су били лакоми на претприступне фондове. Али изгледа да је узајамном варакању дошао крај.
Током три месеца рата у Украјини ЕУ је бумеранг санкцијама према Русији прешла пут од партнера, преко вазала, до колоније САД. И уместо да се забаве о свом јаду (економска криза, брегзит, интерне поделе, политичка маргинализација) у који их је увалила Америка, европски комесари брину о (не)миру и (не)стабилности на Балкану. Док свет оплакује ЕУ, оданде лиферују мртворођене идеје: „ЕУ у три брзине” (Брисел), „Пакт о југоисточној Европи” (Берлин), „Политичка заједници шира од ЕУ и Балкана” (Париз). Ено га, и Лех Валенса предлаже да се ЕУ расформира и поново формира без Пољске и Мађарске. Вучићев „Отворени Балкан” показао се животворнијим од тих јалових европских планова, али и изговор да ЕУ Балканцима одложи пријем.
И док Американци замајавају Европљане пројектима „на дугом штапу”, попут течног гаса и зелене енергије који ће, бајаги, већ крајем године да замене сибирски гас, колонизована ЕУ хоће од Срба да направи своје подизвођаче радова на заокруживању америчког дела мултиполарног света. Кинези се шире по супсахарској Африци. Арапи су се присетили да им је СССР помогао да се ослободе од западног колонијализма. Бајден се мучи да окупи Латинску Америку на самиту у Калифорнији, а Шолца и Шмита шаље на Балкан. Српске земље им се чине лак плен да утврде америчку сферу гравитације барем у Европи. На истом послу је и брегзит-Борис са посебним пуномоћјем САД и искуством британских колонизатора, али Немци су пословично упорнији, темељитији и ефикаснији.
Тако је Шолц био у Београду са заоштреним ултиматумом: „Или ћете ви увести санкције Русији или ћемо их ми вама.” А његов земљак Шмит је кренуо у одлучујућу офанзиву унитаризације БиХ под доминацијом Бошњака против „сепаратизма” Српске и „Херцег-Босне”. Није в. п. јер није изабран у СБ УН, а бонска овлашћења не постоје у Дејтонском уставу, али он се понаша као да јесте и да је све по закону. У свему му асистирају Изетбеговић, Џаферовић, Турковићева, повремено и он њима. И све по схеми: „Срби су увек били ’мали Руси’, а оријентални Бошњаци су постали најзападњаци који, вели Бакир, „у џамијама чувају Босну” . Јесте да се и Додик нерадо усаглашава у Председништву, али када они раде исто, није исто. Они хоће јединствену Босну, а он да ентитети буду самостални по Дејтону. Већ 28 пута су се изјаснили за санкције Русији у име БиХ, упркос томе што се српски члан Председништва сваки пут службено оградио и њихова изјашњења учинио неважећим.
Но, у русофобној хистерији на колективном Западу све пролази што је против Руса и Срба, па се Шмит не либи да санкционише министре РС ( Шеранић) и ХБ (Чавара), јер опструишу јединство БиХ, да се меша у финансирање избора, да дели жуте и црвене картоне, за које у Бањалуци не хају. Додик узвраћа: „Према Шмиту треба применити закон о екстрадицији, што важи за странце који се огреше о домаће законе.” Елем, што се БиХ више споља силом интегрише, то се изнутра више спонтано дезинтегрише. А однос колективног Запада према према Србима подсећа на онај с почетка 90-их, који је и изазвао грађански рат. Када год им Додик каже да неће да трпи бошњачку доминацију, они му „због сепаратизма” подвуку име на црној листи. Но, има и тамо бар један паметан са ауторитетом да каже.
„Ми се понашамо као да покушавамо да натерамо Србе да се врате у митску Босну која никад у историји није постојала. Не постоји босански језик. Не постоји босанска култура. Босна је административна јединица која садржи Хрвате, муслимане и Србе, вештачки стварана као поддео коју су западне државе глупо признале као државу 1991. Да сте погледали историју Срба, видели бисте да су се они 600 година борили да не буду под доминацијом муслимана. И зашто је требало да САД промене сопствени принцип самоопредељења и да их бомбардују? Зашто их наши медији називају ’сепаратистички Срби’? Од чега се они то одвајају и да ли је то нешто икада постојало?” Тако је 2014, говорио Хенри Кисинџер, Американац немачког порекла, који је својевремено помирио САД и Кину, а бар једном годишње седи са Путином.
Данас је, међутим, на челу САД уморни председник, ЕУ предводи канцелар који не влада ни у својој странци, у Сарајеву је представља немачки туриста. Сви недорасли и домаћим, а камоли светским пословима. Де Голове европатриоте „од Атлантика до Урала” заменили су Бајденови потркуши. Никада ЕУ није имала мањи капацитет да се шири и никад није била мање привлачна босанским муштеријама. Чак и штанцане милионе евра из претприступних фондова рапидно гута инфлација да би их заменио долар, који узмиче пред рубљом и јуаном. Најзад, када си кандидат, Брисел тражи да се у свему прилагођаваш политици ЕУ, а када си унутра онда свако ради по свом, баш као и у БиХ. Већ и сама чињеница да Срби, Хрвати и Бошњаци у БиХ сложно хоће ЕУ, указује да ни тамо ни овамо нешто озбиљно није у реду.
БиХ је слика и прилика ЕУ, и то у њеној карикатуралној минијатури, и зато је последња на пријемној листи Брисела, далеко и од поглавља и кластера, који опет мало значе. Оданде ипак понављају обману „Све зависи од вас” и зато би одговор Српске требало да гласи: „Не, све зависи од вас и јавите се кад одлучите.” Тако би Српска смањила уцењивачки потенцијал ЕУ, а Брисел не би прекинуо инфузије БиХ, јер хоће да је одржи на сваки начин. Додик је одавно рекао „Српска на првом месту” испред БиХ и ЕУ, а родила се упркос томе што је 1992. свет био униполарно антисрпски, „матица” под санкцијама, „мајчица” под Јељцином, Кина окренута себи. Данас није тако и одбијање санкција Русији није само емоција и храброст него и рационалан став.
Извор: Политика
