Пише: Немања Рујевић
“Жао ми је што некоме то звучи цинично, али никако не мислим да је бављење ратним злочинима и одговорношћу друштва најважнија обавеза свих нас. Ако покушам да замислим земљу у којој се то масовно ради, прво што помислим јесте да бих сместа отуд побегао било куд”, написао је Стојан Церовић у “Времену” у октобру 2002. године.
Био је то део последње велике новинске полемике у Србији која се водила махом у “Времену”. На једној страни Церовић и многи други (тим Време), на другој бивши сувласник овог магазина, правник Срђа Поповић и многи други (тим Пешчаник).
Хелсиншки одбор је издао књигу са тим текстовима. Укратко, Поповић и другари држали су да се Србија после ере Слободана Милошевића има бавити пре свега суочавањем са прошлошћу и да је то предуслов свега другог. Да је кривица индивидуална, али одговорност колективна.
Церовић и редакција су држали да на плећа владе Зорана Ђинђића не сме да се наваљује такво бреме и да је Србија, победом над Милошевићем, стекла право да буде третирана као обична држава у којој људи хоће да живе и решавају обичне проблеме, а не да се по целе дане суочавају са прошлошћу.
Око четврт века касније, још се избори формално нису ни завршили кад су на адресу Студентске листе почела да стижу слична очекивања, захтеви и примедбе као ономад Ђинђићу. Признање Косова? Санкције Русији? Сребреница и други злочини? Трилинг тешких тема које (барем сада) за већину у Србији нису тема.
Немања Рујевић: Зашто Вучић хоће парламентарне пре председничких избора?
Баш исти као СНС
Према стандардној екипи душебрижника за регију, нема се шта чекати. Немачки новинар Михаел Мартенс, одличан познавалац Балкана, само два дана после избора у “Франкфуртер алгемајне цајтунгу” објавио је чланак под насловом “Програм пун национализма”.
У исечцима Студентског програма који су објављени, Мартенсу највише смета што се Косово помиње као “такозвана република”.
“У неколико централних питања, спољнополитичке идеје студентског покрета глатко се настављају на српски национализам који гаје Вучић и његова делимично поражена СНС”, додао је Мартенс у појашњењу на Твитеру. Студентски програм је, пише, документ “српског национализма и затуцаности” и покушај да се примени би “неизбежно изазвао конфликт у региону”.
Мартенсу су у помоћ прискочили уобичајени секунданти попут Љубомира Филиповића из Црне Горе, но било је и много критика.
Хелена Иванов, истраживачица при Henry Jackson Society, приписала је Мартенсу злонамерност. Јер, како је написала на Твитеру, он би морао знати да је студентски бунт чвршће него икад укључио студенте из Новог Пазара, да прича о “борби” за Косово треба да буде схваћена као борба за права Срба који су под ударом Куртијевог режима, а да неувођење санкција Русији није нужно израз симпатија према Путину и његовим злочинима у Украјини, већ резултат одбијања санкција начелно и историјског памћења.
“Разуме се, искрено помирење ће зависити и од воље других земаља у региону да се конструктивно укључе. Србија не може сама побољшати регионалне односе”, пише Хелена Иванов.
Још један академски грађанин који се често очитује о Србији, политиколог Јасмин Мујановић, увек проблем види у Београду. Иако касније признаје да су позитивни сигнали смиривање реторике, кречење мурала који славе Ратка Младића и захтеви за укидањем медијских тровачница, Мујановић у једном коментару пише да Студентска листа треба пре свега да се одрекне “империјалних махинација” у региону.
Студентска листа победила је на идеји борбе против корупције но “спољнополитичка агенда се дословно не може разликовати од оне коју је имала СНС – барем на папиру”, пише Мујановић у магазину “New Lines”.
“Зашто? Јер се може тврдити да српски национализам остаје најпотентнија политичка снага у земљи. Гласачи који су лансирали Студентску листу на власт су хетерогени амалгам умерене либералне јавности и антирежимске крајње деснице (гласача који верују да је Вучић био недовољно тврдолинијаш, рецимо у опирању косовском суверенитету и желели би да се земља дубље повеже са Москвом)”, пише Мујановић и затвара круг враћајући се поменутој влади Зорана Ђинђића: “Врло слична коалиција срушила је Милошевића 2000. године”, пише он.
Лењост или агенда
Према мишљењу Срђана Мајсторовића, интелектуално лење анализе о дешавањима у Србији стижу од људи који све посматрају кроз наочаре деведесетих година. Од уобичајених сумњиваца које и западни медији прве позивају да дају мишљење, а који никада и нису разговарали са људима на улицама јер је дотле предалек пут из куле од слоноваче. А Мајсторовић збиља није човек из “паланке”, него одувек европски човек из Центра за европске политике.
“Овде се не ради о промени владе, него се покушава историјска промена политичког система и система вредности. Они који то не увиђају површно гледају на тектонску промену”, каже Мајсторовић за “Време”. “Иако звучи патетично, ово јесте историјски. Пре 26 година смо добили прву шансу која се завршила тако што је премијер Ђинђић убијен – и због терета политичке агенде која му је стављена на плећа док је демократска структура била крхка.”
Постоје поуке из Ђинђићевог убиства и тадашње пресије да се без остатка “суочи са прошлошћу” и испуни хашке жеље пре него што, рецимо, обезбеди да сви имају струју и текућу воду. Мајсторовић подсећа да су реакције из врха Европске уније на победу студената позитивне и да студентски покрет, борећи се за демократију и институције, одражава суштину европских вредности. “Пропустити то, рецимо, због питања санкција Русији је као пропустити састанак са историјом”, каже он.
“Када се врате институције, када се успостави демократија која може да издржи треморе и ове тешке теме ће бити адресиране. Али ако би агресивно инсистирање на тим темама кренуло већ сада, легитимно је питати зашто се 14 година толерисало Вучићу да урушава демократски систем? Било је разумевања за њега и у вези са дијалогом са Косовом и неувођењем санкција Русији”, подсећа Мајсторовић.
Шта значе три прста
Након изборних 53 одсто и брисања целокупне партијске сцене – од напредњака преко социјалиста до опозиционих коалицијица које су сведене на 0,28 одсто гласова – добила је за право логика Студентске листе да буде catch all. И да не таласа по питањима као што је начелни став о непризнавању Косова који дели преко осамдесет одсто грађана Србије.
У то је дубоко проникао млади аутор Лука Вазгец. Он у истом “Франкфуртер алгемајне цајтунгу” пише о згодитку броја три на бирачком листићу који је допустио да се “двосмислено” маше са три прста, о Три пољупца хоћу ја, о крстовима, иконама и србовању.
“То је пре свега субверзивно поновно освајање српства, заштитни механизам против подивљалог политичког противника и његових таблоидних фаланги који су студентима непрестано пребацивали да њима управља иностранство. Али нико им не може пребацити да мрзе Србију. У постмодерној Европи се то све може исмевати, у Србији је ова тактика можда била нужна.”
Студентска листа је, дакле, добила за право у смислу да то јесте био пут до победе. Али, шта онда? О томе се мишљења у региону разилазе. Много пута је цитиран колумниста Борис Дежуловић који признаје да вазда има “непопуларна мишљења” и да му се ни самом не свиђа кад доцира (“Иди, Боро, у ку*ац, пусти клинце”) па и да је навијао за студенте да сруше Вучића, али “ако ћеш то радити са иконографијом и по правилима игре која су поставили нацоши деведесетих година, нећеш много тога постићи”.
Дежуловић је то рекао поткрај прошле године у интервјуу за Велике приче. Каже, боји се судбине Петог октобра у који је била “уграђена идеја непромјене. Као и сад, широки фронт од младих љевичара са Филозофског факултета до навијача Рада, палета свега и свачега која јуриша на Ћациленд и нормално да ће пасти Ћациленд. Али тко ће онда преузети власт? Ако ћеш пристати на то да ти иконографија буде опет националистичка, светосавска, обилићевска и недамокосовска, наравно да ти слиједи Коштуница и наравно да нећеш видјети шести октобар”.
Сасвим друкчије о томе пише Рефик Хоџић на порталу замисли.ба. Каже, чудно је да се присуство српске заставе, шајкаче или крста на протестима тумачи као доказ “национализма, клерикализма или чак и фашизма цјелокупног студентског покрета”.
“Као да је национални симбол трајно власништво оних који су га деценијама злоупотребљавали, као да људи који се боре против ауторитарне власти морају одустати од припадности властитој земљи да би доказали своја демократска увјерења”, пише он. “Оно што ме посебно нервира је склоност дијела наших професионалних кругова да ову тектонску политичку промјену посматрају готово искључиво кроз оно што јој недостаје и то ни седмицу након избора.”
Немања Рујевић: Крај пребројавања на улици – сада „само“ треба гласати
Велики “минимум”
Борба за тумачења није само (квази)интелектуални судар уверења или агенди. То је и борба за критеријуме који ће бити примењени у оценама нове власти. Неки би рекли да је њој за прелазну оцену довољан већ “минимум”, а тај “минимум” је за српске услове огроман – чишћење организоване криминалне групе, заустављање велике пљачке и ослобођење институција. Да је то већ – револуционарно.
Други ће наставити да инсистирају на томе да Студентска листа има одмах исправити све криве Дрине које им падну на памет. И да има пригрлити наратив да су само Србија и Срби за све одраније криви, да су други национализми добри или макар разумљиви, а да српски мора да се затуче.
Такве примедбе ће бити потаман одлазећој власти Александра Вучића, чији виновници упорно плаше народ да ће Студентска листа признати Косово, увести санкције Русији и свакако упропастити земљу.
Иако ће нове власти без сумње чекати грејс период и иако делује да битне главе на Западу не очекују да се спољна политика сместа заокрене, о овим бочним ударима ће морати да се мисли, колико год напорно то било.
Извор: Време
