Јунг је „Уликса” тумачио кроз сопствене теорије – као прототип шизоидног ума, а однос Џојса и његове ћерке представљао као класичан пример теорије о аними
Разговарала: Марина Вулићевић
Књига Боривоја Герзића „Откључавање Уликса” (издање „Ренде букса”) била је ове године у најужем избору за Награду Дома културе „Студентски град” за најбољу нефикцијско дело, а за роман „Лутам сад мртав светом” Герзић је 2024. добио Награду града Београда за књижевност. Недавно је овај песник, писац и преводилац објавио и нову збирку поезије „Седми син седмога сина” (такође у издању „Ренде букса”). У једној од претходних студија о феномену умирања „Кореографија мориенди”, Герзић је писао о животима и начинима на који су велики писци напуштали овај свет, затим је објавио опсежну Бекетову биографију, а сада пред читаоцем васкрсава личност и дело Џојса, једног од најхерметичнијих писаца светске књижевности, у свој његовој сложености. Све почиње „Уликсом”, капиталном књигом 20. века. Студија „Откључавање Уликса” настала је на основу позамашне прочитане литературе, али и очигледне ауторове наклоности према Џојсу.
Настављате да се бавите великим ирским писцима, после монографије посвећене Бекету, посветили сте се Џојсу. Да ли је то неки природан след вашег интересовања за енглески језик, за језик уопште, за модернизам и постмодернизам у књижевности, за ауторе који су одредили ток савремене литературе?
Више је то интересовање за ова два писца, а преко њих и за модернизам. Џојс и Бекет су на неки начин неодвојиви. Обојица Ирци, упознали су се у Паризу тридесетих година прошлог века, где су тада живели, и успоставили близак однос. Бекет, млађи 24 године, помагао је једно време Џојсу у раду на „Финегановом бдењу” – Џојс му је, будући да је имао проблема са видом, диктирао неке одељке. Односи су им се пореметили када се Џојсова ћерка Лучија заљубила у Бекета, а Бекет није узвратио ту емоцију. Под утицајем супруге Норе, која је сматрала да Бекет користи Лучију како би се приближио њеном оцу, Џојсово и Бекетово пријатељство било је прекинуто на две године. Потом су поново успоставили блиске односе и наставили с дружењем све до Џојсове смрти 1941. године. Бекет на неки начин стоји на раменима Џојса, с тим што је он успео да пронађе сопствени литерарни терен и створи крајње оригиналан литерарни опус, различит од Џојса, чији је врхунац комад „Чекајући Годоа”, за мене најбоље драмско дело 20. века. Нобелову награду додељену Бекету 1969. унеколико видим и као награду Џојсу, који је није добио.
Какав приступ, какво виђење света стоји иза речи „материјализам”, која вам је „откључала” „Уликса”, a којем сте се изнова враћали још од студија?
То је „материјализам” у смислу живота овде и сада. Џојс је био нека врста „аристотеловског материјалисте” (материјализам као супротност идеализму, платонизму, спиритуализму…). То је онај материјализам који данас препознајемо, рецимо, код Кнаусгора; раније, код Флобера, чија је романескна техника снажно утицала на Џојса, Пруста, Набокова и многе друге. Огољено посматрање и описивање свакодневног живота: као нека скенирана слика појавности. С тим што само врхунски писци (ови набројани, као и неки други) успевају да тај материјализам уздигну на виши ниво (какав је то ниво ипак је неухватљиво).
Како су Џојсово виђење света, човека, а посебно форме романа, утицали на писце од Вирџиније Вулф до поменутог Кнаусгора?
Џојсов утицај на модерни роман тешко је одвојити од утицаја Флобера, који му је у много чему претходио. Као што се за многе руске писце друге половине 19. века каже да су изашли из Гогољевог шињела, а за модерне да су потекли из „џојсовског кошмара, џојсовског величанственог пораза” (Д. Киш), тако је и велики део модерног романа, од Џојса, Пруста и Набокова до тзв. новог романа изашао из Флоберовог шињела, тј. из његове романескне технике и новог наративног система (Џојс је темељно читао Флобера, укључујући и његову преписку). То је систем у којем се традиционални свезнајући приповедач све више повлачи из непосредног коментарисања света који приказује, док се перспектива приповедања све више приближава перспективи самих ликова.
Ратомир Дамјановић: Ново читање Хомера: „Одисеја“ као политички мит
Поред Џојсовог дела, у „Откључавању Уликса” изникла је и генијална Џојсова личност. На који начин су ставови противни ирском национализму, клеру, па и сваком државном устројству обликовали његову особност?
О клеру и ирским националистима Џојс није имао добро мишљење, а ни они њега нису штедели, оптужујући га да блати сопствену земљу. Од тих напада браниће се, као што је написао у „Портрету уметника у младости”, „ћутањем, изгнанством и лукавством”. За ирске свештенике рекао је да су то „варвари наоружани крстовима”, а за себе је говорио да је без религије. Иако је у младости, подстакнут разбукталим ирским друштвеним и језичким препородом био „завичајац”, убрзо ће се окренути космополитизму. О својим политичким ставовима једном приликом је изјавио: „Мој политички кредо може бити укратко описан овако – монархије, уставне или неуставне, гаде ми се. Краљеви су шарлатани. Република је папуча за свачије стопало. Световне папске моћи више нема, и добро је што смо је се отарасили.” Џојс је био пацифиста, неповерљив према парламентаризму, критичан према буржоазији и склон радничкој класи и социјализму, мада у томе није био доследан (прихватао је новчану помоћ британских институција и појединаца из политичких кругова, између осталих од Краљевског фонда за књижевност и премијера Асквита). Једном пријатељу је 1918. рекао: „Као уметник, противим се свакој држави.”
Признајете да је „Финеганово бдење” књига коју је немогуће читати без објашњења посвећених критичара, дело које до краја ни сам Џојс није разумео јер долази из подсвесног дела његове личности. Какав је допринос светској књижевности неприступачних, херметичних дела, како их видите као писац и преводилац, та дела којима се или диве, или их проглашавају за егзибиционизам?
Постоје тзв. писци за писце – они које критици и општем читалаштву изгледају „херметични” – а постоје и писци за ширу публику. Наравно да је квалитет скоро увек на страни ових првих. Ипак, није свака херметичност вредност, нити је свака тешкоћа читања знак уметничке снаге. Ствар је у томе да ови први, на основу својих дела, за живота углавном нису примећени изван ужих књижевних кругова, а ни славни и богати (има и изузетака: Бекет је један од њих; поменуо бих и Дилана), док писци за ширу публику то могу да буду. Али многи од њих већ су у следећој генерацији заборављени, док први трају, а њихова дела се проучавају понекад и вековима. То је нека врста „поетске правде” – правде коју живот често не пружа, али је књижевност, и уопште уметност, ипак могу успоставити.
Међутим, наглашавате и јасну Џојсову намеру да створи нови језик, играјући се позајмицама из више језика које је познавао. Да ли је то природни след његовог развоја још од „Портрета уметника у младости”, тежња да превазиђе сваки следећи ступањ, да створи нови свет?
Џојсов језик у „Уликсу” кренуо је у исте бурне авантуре као Одисеј у Хомеровом епу, из поглавља у поглавље постајући све опскурнији, да би у „Бдењу” дошао до краја тог путовања, неповратно се заплевши у ноћ, подсвест и снове. Зато је у „Уликсу” прича све мање важна, а језик све важнији. Тешко је проникнути у праве разлоге деловања једног уметника и у то колико је деловање свесно, а колико интуитивно. Свакако је код Џојса на делу била комбинација обе те ствари, док самом уметнику углавном није много битно да рационализује различите делове самога себе. Гледано са стране, чини се да је интуиција извор креативности, а разум слушкиња и организатор материјала.
Да ли је Џојс сам нека врста литерарног Одисеја, изгнаника; зашто га је Одисеј привлачио; зашто је Џојс Одисеја сматрао „потпуним човеком”?
Одисеј је био Џојсов јунак још од детињства (као петнаестогодишњак је написао есеј о њему с насловом „Мој омиљени херој”). У једном разговору из 1934. године са својим блиским пријатељом Френком Баџеном објаснио је зашто је Одисеја држао за потпуног човека: „Безвремени Фауст није човек. Поменуо си Хамлета. Хамлет јесте људско биће, али он је само син. Одисеј је Лаертов син, али је он и Телемахов отац, Пенелопин муж, Калипсин љубавник, друг по оружју грчких ратника пред Тројом, и краљ Итаке. Доживео је многа искушења, али их је уз помоћ мудрости и храбрости све превазишао.” Џојс је имао и супругу и децу и противнике, а и понеку ванбрачну љубавну авантуру (није зазирао ни од јавних кућа).
Како је Јунг објашњавао Џојсову генијалност, будући да је имао и близак однос са њим?
Па и не баш тако близак. Имали су неколико сусрета и занимљиву, али не нарочито блиску личну везу. Јунг је једно време у Цириху лечио Џојсову ћерку Лучију, оболелу од шизофреније. Када је прочитао „Уликса”, уочио је у роману неке особине које је повезивао са шизофреним начином мишљења. Њих двојица су се средином тридесетих година неколико пута састали, а Џојс је једном приликом одбио Јунгов предлог да се и сам подвргне анализи (можда и због односа с Лучијом; у „Финегановом бдењу” јављају се и мотиви инцестуозних односа у породици Ирвикера). Јунг је „Уликса” тумачио кроз сопствене теорије – као прототип шизоидног ума, а однос Џојса и његове ћерке представљао као класичан пример теорије о аними. Јунг је рекао да је Џојсов психолошки стил „дефинитивно шизофрен”, али да га је он развио „са свим својим креативним снагама”, што је за Јунга било објашњење зашто и сам Џојс није застранио. Али Лучија јесте, рекао је Јунг, „јер није била геније попут оца”. Однос Џојса и Лучије описао је овако: „Они су као двоје људи који тону ка дну реке – с тим што Џојс рони, а Лучија се дави.” Џојс се није много обазирао на Јунгове примедбе. „Изгледа да је он прочитао ’Уликса’ од прве до последње странице без иједног осмеха”, прокоментарисао је.
Читалац посебно ужива у детаљима из Џојсовог живота које износите, попут обожавања кравата, све до његових изјава о женама. Међутим, какву је улогу у Џојсовом стваралаштву, поред Норе, имала и Харијет Шо Вивер?
Џојс ће, како буде старио, све чешће критиковати жене: „Не дајем ни пет пара на женска тела, занима ме само њихова одећа.” У разговору с једном пријатељицом о лепим женама, приметио је: „Не видим ниједну, а мислим да таква и не постоји.” На питање какве су Италијанке, одговорио је: „Хладне, као и све друге.” Љубав је одбацивао као „искушење природе у човечијој младости”. „Кад чујем реч љубав”, рекао је Марији Жола, „повраћа ми се.” Ипак, увек је истицао да су му жене биле најактивнији помагачи током целог живота. Неколико њих му је заиста несебично помагало (и финансијски и на друге начине) како би могао да се посвети писању: Дора Марсден (уредница часописа The Egoist), Џејн Хип и Маргарет Андерсон (власнице и уреднице америчког часописа Little Review), Адријен Моније (власница париске књижаре La Maison des Amis des Livres), као и Американка Харијет Монро, оснивач часописа Poetry. Дуготрајну помоћ пружала му је и Силвија Бич (власница чувене париске књижаре Shakespeare and Company, која је прва објавила „Уликса”). Посебну улогу у његовом животу имала је Енглескиња Харијет Шо Вивер, која га је деценијама подржавала, не само објављивањем и финансирањем његовог рада него и истрајним поверењем у његово дело, чак и онда када је оно наилазило на неразумевање и отпор. Подршка супруге Норе била је неупитна током целог Џојсовог живота, мада је знала да му припрети због пијанчења, необазирања на породицу и „себичне посвећености писању”. Једном приликом, у шали га је назвала „убицом жена”.
Извор: Магазин Политика
