Rođen sam tačno u ponoć, nemam rođendana i nikad ga ne slavim. Ali tog datuma je moralo da se desi nešto drugo. Rekli su mi da mi je srce kucalo na desnoj strani i bilo je tako mnogo godina posle toga. Kako sam rastao, ono je sve više kucalo na obema stranama i konačno se kucanje svelo samo na levu stranu. Sećam se da sam se iznenadio, kada sam se već razvio u vrlo jakog čoveka i utvrdio da mi je srce na levoj strani. Nikom nije jasno kako je došlo do toga.
„Kad čovek dolazi iz naroda koji ima sto reči za nož, a samo jednu za hlebac, malo je ludo navaljivati na njega da štedi i svoj život“
Jedan od prvih biografa Nikole Tesle bio je dr Đorđe Stanojević. Još 1894. godine on izrađuje knjigu posvećenu Teslinom životu i radu. Knjiga nosi naziv „Nikola Tesla i njegova otkrića“, a posebno je značajna što je sam Tesla autoru ponudio instrkcije za njenu izradu. Danas je ta knjiga posebno dragocjena budući da i ovim namodernijim vremenima ne prestaju pokušaji da se Nikola Tesla istrgne iz svog srpskog i pravoslavnog rodoslovnog stabla.
Na početku knjige Stanojević svjedoči: „Nikola Tesla rodio se u selu Smiljanu, kod Gospića u Lici, u Gornjoj Krajini godine 1856. Otac mu bejaše vrlo inteligentan i odličan srpsko-pravoslavni sveštenik Milutin Tesla, koji je kao proto u Gospiću umro 1879, a rodio se u uglednoj krajiškoj zadruzi u selu Raduču u Lici. Mati Nikolina, Đuka, rodom je iz Gračaca u Lici iz stare svešteničke familije Mandića. Ded joj je po materi bio znameniti proto lički, Toma Budisavljević, a otac joj glasni na Lici pop Nikola Mandić. Rođeni joj je brat današnji mitropolit zvorničko-tuzlanski Petar (Nikola) Mandić“.
Dr Stanojević je autor koji je sačuvao autentične riječi Nikole Tesle izgovorene na banketu, tokom njegove jedine posjete Beogradu:
„U meni ima nešto što može biti i obmana, kao što češće biva kog mlađih oduševljenih ljudi; ali ako budem sretan ga ostvarim bar neke od svojih ideala, to će biti dobročinstvo za cijelo čovječanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi ta, da je to djelo jednoga Srbina“.
Lijepa svjedočanstva o Teslinom porijeklu ostavio je 1892. godine i njegov američki prijatelj i saradnik Tomas Komerford Martin:
„Karijera Nikole Tesle ne samo da dotiče dve krajnje evropske civilizacije, istočnu i zapadnu, nego još i batri čoveka na istraživanje o glavnoj sličnosti među pesnikom i iznalazačem. Rodom je on od stare srpske porodice, čiji su preci vekovima stražarili i bili se na turskoj granici, i čija je krv potom tekla, da naša severna avangarda dobije vremena za svoja prodiranja u ove obale. No ma kako da su nama ovakav narod i njegove prilike daleko od nas, ipak će se napravom, koja se osniva na principima i idejama što potiču od njih, energija Nijagarinih slapova elektricitetom razdeljivati među nas u obliku svetlosti, topline i snage. Ovo bi dosta bilo da mu poda slavu, ali je Tesla učinio i učiniće mnogo više. Kad bi se mogao nagovoriti, da se navikne na umerenost u radu, teško bi bilo staviti granice na rešavanjima mnogih velikih problema, koja bi nam on mogao dati u zrelijim godinama svojim; ali kad čovek dolazi iz naroda, koji ima sto reči za nož, a samo jednu za hlebac, malo je ludo navaljivati na njega da štedi i svoj život. (…)
Sloven nad Slovenima sa plemenskim karakteristikama, izraženima u pogledu, govoru i radu, Tesla je pravi primer toga, kako se i u neobičnu obliku javljaju potišteni nagoni. Nikad ga nisam čuo da govori o kakvoj slici ili kakvom muzikalnom komadu, ali mnogi njegovi divni iznalasci i divna njegova predavanja, koja ujedinjuju sva njegova znamenita istraživanja sa strujom visoke alternacije i visoke frekvencije, odaju njegov pesnički temperament skroz i skroz. Čovek bi pomislio, da će crta, koja odeljuje fakte od teorije, iščeznuti prema onoj visini misli, do koje dopiru njegova kasnija razmišljanja, ali je ovaj laki, suhi brđanin naviknut na tanki, suhi vazduh, pa niti gubi svoj oštri pogled niti diše teško. Je li srpski pesnik postao iznalazačem, ili iznalazač pesnikom?“
Danas raspolažemo i Teslinim autobiografskim zapisima koji su objedinjeni u knjizi pod nazivom „Moji izumi“, ali u istom smislu moglao bi se tretirati i jedan Teslin neobičan govor, održan prilikom dodjeli „Edisonove medalje“ 1917. godine.
„Rođen sam tačno u ponoć, nemam rođendana i nikad ga ne slavim. Ali tog datuma je moralo da se desi nešto drugo. Rekli su mi da mi je srce kucalo na desnoj strani i bilo je tako mnogo godina posle toga. Kako sam rastao, ono je sve više kucalo na obema stranama i konačno se kucanje svelo samo na levu stranu. Sećam se da sam se iznenadio, kada sam se već razvio u vrlo jakog čoveka i utvrdio da mi je srce na levoj strani. Nikom nije jasno kako je došlo do toga.
Doživeo sam dva ili tri pada i jednom prilikom su mi gotovo sve grudne kosti bile polomljene.
Nešto sasvim neobično mora da se desilo pri mom rođenju, pa su mi moji roditelji tada namenili sudbinu sveštenika. Kada mi je bilo šest godina, desilo se da sam se zatvorio u jednu malu kapelu u nepristupačnoj planini, koju sam samo jedanput posetio te godine. To je bilo mesto mnogih krvavih susreta i u blizini je bilo groblje. Tamo sam bio zatvoren dok sam tražio gnezda nekih ptičica; proveo sam noć najstrašniju od svih noći u svom životu, u društvu sa duhovima umrlih. Američki dečaci to, dabome, neće razumeti, jer u Americi nema duhova – ljudi su suviše realni; no, moja je zemlja bila puna njih i svi, od malog dečaka, pa do najvećeg junaka, celog prekrivenog medaljama za pokazanu hrabrost i junaštvo, plašili su se duhova. Konačno, kao nekim čudom, mene su spasli i tada su moji roditelji rekli: „On svakako mora da ide u sveštena lica, mora da bude sveštenik.ˮ Sve što se dešavalo posle toga, bez razlike šta, samo ih je učvršćavalo u toj odluci.
Jednog dana, da vam ispričam jedan mali događaj, ja sam pao sa krova jedne od zgrada na imanju u veliki kazan sa mlekom, koje je ključalo na ognjištu. Rekoh li ključalo mleko? – ono nije ključalo – nije prema pokazivanju termometra – mada bih se zakleo da jeste kada sam pao u kazan, i odatle su me izvukli. No, pojavio mi se samo jedan otok na kolenu gde sam dodirnuo vreo kazan. Moji su roditelji opet rekli: ̓Zar to nije bilo čudo? Jesi li ikad čuo za tako nešto? On će sigurno biti episkop, mitropolit, možda patrijarh̓.
U svojoj osamnaestoj godini stigao sam do raskrsnice. Završio sam prethodno školovanje i trebalo je da razmislim da li da prihvatim zvanje sveštenika ili da pobegnem. Duboko sam poštovao svoje roditelje, pa sam zato odlučio da počnem da učim za sveštenika. Upravo, tada se desi nešto i, da toga nije bilo, moje ime ne bi nikad bilo povezano sa svečanošću ove večeri. Izbila je ogromna epidemija kolere, koja je desetkovala stanovništvo i, dabome, ja sam je odmah dobio. Kasnije je to prešlo u edem pluća, plućnu slabost i sve vrste bolesti dok konačno nisu za mene naručili sanduk. U toku mog buncanja u nesvesti, kada su već mislili da umirem, otac je došao do mog kreveta i pomilovao me: ՚Biće ti dobro՚. ՚Možda՚, odgovorih, ՚ako me pustiš da studiram tehniku՚. ՚Svakako da hoću՚, uveravao me on, ՚ići ćeš na najbolju politehničku školu u Evropi՚. Ja sam se oporavio na zadivljenost svih, moj otac je održao reč i posle jedne godine lutanja po planinama i vraćanja u dobro fizičko stanje, otišao sam na Politehničku školu u Grac u Štajerskoj, jednu od najstarijih ustanova.
Na prvom mestu, ja potičem iz jedne rase otpornih i dugovečnih ljudi. Neki od mojih predaka bili su stogodišnjaci, a jedan od njih je živeo sto dvadeset devet godina. Ja sam odlučio da nastavim tradiciju i radujem se izgledima ispunjenja velikog očekivanja.“
Treba da znate da Srbi očajnički nastoje da sačuvaju svoje pleme. Desetinu puta ja sam se gotovo utopio. Tri ili četiri puta bio sam zamalo spaljen i jedva sam izbegao da budem živ skuvan. Bio sam zatrpan, gubio sam se i smrzavao. Više puta sam za dlaku pobegao od besnih pasa, veprova i drugih divljih životinja. Preboleo sam strašne bolesti – tri ili četiri puta su lekari dizali ruke od mog života. Suočavao sam se sa nesrećnim slučajevima svih vrsta – ne mogu se setiti ičega što me nije snalazilo, pa je saznanje da sam ovde večeras, zdrav i čitav, mlad psihički i fizički, sa svim onim plodnim godinama za sobom, takoreći pravo čudo.
Moj je život bio čudesan u još jednom pogledu – po mojoj sposobnosti da pronalazim. Ne toliko, možda, zbog usredsređenog načina mišljenja ili fizičke izdržljivosti i energije; sve to je dovoljno opšte. Ako istražujete karijere uspešnih ljudi u profesiji pronalazača, naći ćete, kao pravilo, da su im fizički kvaliteti bili isto toliko.
Redakcija
