Пише: Немања Рујевић
Маркетиншка идеја Александра Вучића да баш Србија угости блокбастер-састанак између Доналда Трампа и Владимира Путина уопште није заумна.
Не постоји држава на свету где тзв. Запад и тзв. Исток имају сличније циљеве него што је то Србија.
Заједничка тим циљевима је апсолутна подршка Александру Вучићу.
Док Вучић и његови таблоидни кербери по целе божије дане трабуњају о рушењу власти „споља“, о уплитању „страних служби“, „усташких блокадних кухарица“ и подметању клипова у точкове иначе незадрживог српског БДП-а – Вучић је у пар сати, са највишег места, добио директну подршку из Москве и Вашингтона.
Иступи Марије Захарове и Ричарда Гренела наравно да немају везе са интересима Србије већ суперсила које ови заступају. И, у случају Гренела, са сопственим џепом пошто је он нека врста макроа за дил Трамповог зета око поклањања Генералштаба.
Њихов речник је само ехо Вучићеве пропаганде, о томе како неки насилници, руковођени споља, хоће да паралишу Србију и преотму власт.
Крај неких илузија
Грађани Србије, макар и они русофилни, из Москве нису ни могли да очекују богзна какву подршку демократским напорима у Србији. Та у Москви људи који се усуде да критикују режим заврше у гулагу или волшебно попију отров или падну са петог спрата.
Али, илузије су ваљда до сада изгубили и они који деценијама причају да са запада, из Америке и ЕУ, дува ветар демократије на којем и Србија треба да језди.
Ако је тога икад и било, у питању је давно прошло време. Данас Вучића дворе у Вашингтону, Берлину и Паризу, хвале га као „фактор стабилности“ док им нутка предавање Косова, гранате за Украјину, литијум, тендере и милијарде евра народних пара за борбене авионе.
Демократија, институције, слобода – све оно што на Западу упркос таласу популизма и даље постоји – у Србији се третира као ефемерно, као сметња диловима са Вучићем
Што нас враћа превише излизаном цитату да не морају они, Западњаци, да живе у Србији, па и што би их било брига.
То можда није лоше
Има неколико година да ми је швајцарски новинар Андреас Ернст, човек који је дуго живео у Србији и који воли Србију, рекао: „Људи у Србији изгубили су савезнике споља. (…) Јасно ми је колико је тешко да дође до промена. Али, на послетку, спас може да дође само из Србије.“
То је тако тачно и носи важну поуку – никада није било бесмисленије да се критичари Вучићеве власти деле на русофиле и европејце, на косовске заветнике и заговорнике НАТО, на традиционалисте и либерале. Сви су у истом чамцу и имају само једни друге.
На крају, то можда није ни лоше. Кад једном режим падне, народ Србије неће дуговати ништа никоме споља.
