Када ја живим а вас ми није, што да ме смета друго, ситније! Оволико братско мрзило велико би царство упропастило, а нека ли разбијено српство. Све муке које на српски народ падоше не могаше му свијећу угасити, а не да му је данас угаси ситномислено лакомство својије себичњака и туђије грабаџија с њихом лицкавом мамом и митом.
Није чуда себе и фамилију заборавит и штетоват, кад се за неслободу рода промисли. Не зна болест ко болова није. Куд гођ мисли окрену, свуђ се на српску жалост сретају. С томом и Јолем растанак побркао ме, да ни тужет не умијем за ране одавно мученога српског народа које су и земљи дотужиле.
Кад сам без Јоша и Пера оста, и њи претрпио, што не би и друго! У сваку теготу сјетим се њих, па ју лако подносим. Ваш је говор слатка моја успомена, и сви дани које с вама прођо. Лијепа су два ортака – смјет и умјет!
Тако, ко не умије сам, он сваку срећу у туђина тражи, па сваку несрећу нађе. Сад имамо своје за обје пољане. Ако те не мучи жеља за славу, но си гладан за масну чорбу, жао ми те! Нека заповиједа који неће тражит наднице да му се плаћају за свој рад! … Но који не заборави плаћу и величину, па снагу и пажњу за опште не окрене, тај не треба да влада, колико бодљива крава рогове да носи.
Лакше је човјеку муке другије гледат кад се и сам мучи. Мислио сам, и сад мислим, натрпио се српски народ зулумћара и нажелио господата који ће му измет учињет да му зора сине.
… којијема не може чојек с правом стат на пут да не лају и не чине што не ваља пред простијем народом, који што чује – у то и вјерује. Но, чојек свачију слабо(ст – МЗ) зна, а своју не види. Мени је сад жалије себе но њега (књаза Николе – МЗ) да ми је што ружно. Он за мене ружно говори, изнаоди што није за вјеровање. А ја све гледам да нијесам такав, но да је оно све неистина што о мени говори. Ово ти је, Пеко, постојанство твога Марка. Ја сад себе браним од онога за којег сам мислио да ми за њега ваља живјет и мријет, у све бит прије његов па тек послије мој. То сам држао за дужност – да сви живимо за њега, а он за српство, па сви роду на службу.
Јер поштени туђ није никоме
Но је примјер срцу честитоме.
Поштење је благослов Вишњега
Коју Србин сада не присваја
Теке мрзи један на другога.
Књаз и Краљ се брацки не гледају.
Не знам право чија је кривица,
Може да су криви обојица,
Чојство тражи напредак слободе, а не друге робе.
Зна се како је себична животиња дивја и питома звјерка. Вучица `рани и брани свој пород, коза своје јаре, крава теле, кокошка на лафа би скочила за своју пилад, и тд.
Ово све зна своје. Говедо би сву траву из планине у свој трбу`спремило, да може.
Било је, Пеко, и прије злије себичњака, звјерова ка Нерон и Калигула, с њином врстом, но је Солана било с његовом врстом, каквије нема сад, а Нерона и Калигула на сваку страну.
Ласно ли је добру добар бити, но је мука зло добрим крстити!
(ВИДЕО) У Никшићу завршен дводневни научни скуп “Марко Миљанов у свом и у нашем времену”
… Несита сила чојства не заслужује. Ту смо заслугу познали од Косова до сад. Свака сила и круна несавјесно се према Срба показала. Они жале нас од турскога тирјанства, да не под своје метну. Шта ћу говорит за оно што свако зна? Ђавоља сила нагони да човјек заборави на себе.
… ваља му укратко казат да он каже аустринском ћесару, да би ја ради`и у босанске и ерцеговачке планине, под ведрим небом све муке подносит, њему штету чињет и коју рану српску осветит, но уживат у књажевски чин или ма који други у Арбанији или ђе друго.
Као Куч, мрем прилично срећан, а ка Србин – несрећан и незадовољан. (последња Миљанова реченица написана у тестаменту Кучима – МЗ)
Из: „Писмо побратимима војводи Пеку и сердару Јолу“ и других писама и тестамената
Јован Дујовић: Сукоб књаза Николе са црногорским војсковођама, Београд 1987, Удружење за неговање револуционарних традиција и културно историјског наслеђа „Вељко Влаховић“ Београд, Митрополита Петра 8, странице 146-193.
Извор: Макреокономија
