Пише: Неда Тодоровић
Скоро нисам са толико радозналости чекала неку нову књигу. Признајем, звала сам књижару СКЦ-а да питам да ли је стигла. У питању је девета књига Горана Марковића Завод (Лагуна, 2024) чији је интригантни наслов скраћеница од загонетног имена – „Завода за лечење хладном водом, електрицитетом, шведском гимнастиком и масажом“, који је стварно постојао и радио у Београду између два светска рата.
Дело најпре отвара питање да ли је овај аутор, Горан Марковић, редитељ писац, као што су то Бергман, Алмодовар, Пуриша Ђорђевић, или је писац редитељ као Остер, Уелбек, Жика Павловић… И, да ли му је литература интелектуално прибежиште када је онемогућен да снима филмове, или је она само други медијум у коме се оваплоћује његов таленат. И главни ликови овог романа, стварне личности из оне боље прошлости Београда прве половине прошлог века, вишеструко су талентовани интелектуалци школовани на Западу који су се, разуме се, вратили у Србију. У основи садржаја је заплет, љубавни троугао који чине два мушкарца и једна жена. Владислав Рибникар, директор Политике, личност у чијој су се кући на Дедињу сретали руководиоци илегалне КПЈ, његова супруга Стана Ђурић Рибникар (касније Клајн) пијанисткиња и музиколошкиња, еманципована мајка четворо деце, Хуго Клајн, психијатар, Фројдов ученик, редитељ, универзитетски професор режије и психологије на Академији за позориште, филм и телевизију, други муж Стане Ђурић Клајн.
Радња се догађа у међуратном Београду, у граду који се, као увек у кратким предасима мира, развијао, градио и обнављао невиђеном брзином, који је журио да прихвати сваку светску иновацију, па и један овакав авангардни Завод, који је био толико напредна средина у свему па и у томе да је јунакиња могла да остави мужа милионера и троје деце и да настави живот идући куда је срце води. Такав Београд је можда и главна „личност“ ове приче у којој се појављују и друге стварне личности као Лека Ранковић, Владимир Дедијер, Драги Јовановић, злогласни комесар за град Београд и организатор тајне полиције у време окупације… Аутор прати драматичну борбу главних личности за преживљавање у бурним временима пред Други светски рат, током рата и по ослобођењу.
Форма Завода је мозаична, слична жанровском решењу Марковићевог Београдског трија ( 2018): ако су односи троје главних протагониста плод ауторове маште, како сам каже, аутентичност им дају документа, уредбе, дневничке белешке, интервјуи, сведочења, писма, а посебно, илустрације дизајнерке насловне стране Марије Васовић и фотографије протагониста. Сцене дуготрајног скривања Јеврејина Хуга Клајна у подруму Завода, његови кратки сусрети, обраслог у неуредну косу и браду, у одећи скитнице, са женом и дететом на Калемегдану, када га син не препознаје, сцене у којима Драги Јовановић насилнички уцењује Стану Ђурић Клајн, сцене сумњичења, сличне ислеђивању Рибникара пошто побегне из логора, у којима је суочен са друговима – Ранковићем и Дедијером, тако су аутентичне да их читалац доживљава као – филмске.
А писма која на крају размењују бивши супружници, пошто се Рибникар после рата ипак нашао Клајну, што је Стана дефинисала као џентлменство, неподобно послератном времену, носталгична су подсећања на периоде када су у Београду живеле личности којима нису били страни англосаксонски манири. Англосаксонски манири? Где нестадосте?
Овај марковићевски роман чита се у једном даху. Топла препорука.
Извор: Радар
