Пише: Небојша Поповић
Кинези често воле да кажу – „Онај ко жели да се обогати прво треба да изгради пут“. Недовољно развијена инфраструктура један је до главних разлога зашто неки дјелови свијета заостају у односу на друге.
Изградња путева, жељезничких пруга, електрана и екосистема који омогућавају градовима да расту не само што омогућава трговинску размјену него и помаже људима да изађу из сиромаштва. Укратко, читава историја цивилизације нас учи да улагања у инфраструктуру утиру пут за широки привредни и друштвени развој, при чему као природна последица тога долази – богатије становништво!
Премијер Милојко Спајић најавио је на јучерашњој прес конференцији изградњу 18 дионица брзих цести и аутопутева које би требало да премреже Црну Гору. Иако су се питања црногорских медија фокусирала на нешто друго, овај амбициозан план далеко је најважнија информација коју су могли да добију црногорски грађани.
Уколико би се у догледно вријеме остварило макар само пола од тога што је навео премијер – Црна Гора више никада не би била иста држава. А Милојко Спајић би остао упамћен као човјек који је ушавши у политику затекао једну, да би по завршетку политичке каријере покољењима црногорских грађана оставио једну сасвим другу државу. Црну Гору која има посве нови менталитет и идентитет – и чији је будући развој дословце на аутопилоту.
Небојша Поповић: „Учинимо Европу поново великом“ – Мађарска је спремна за предсједавање ЕУ
Ради се о идеји толиких размјера да би њено спровођење у дјело потпуно промијенило и унутрашњу и спољну политику и позицију Црне Горе, као и теме које би у том случају доминантно биле на дневном реду у свеукупном друштвеном миљеу. Опције за политику званичне Подгорице експоненцијално би се увећале.
Наравно, када је ријеч о овако амбициозним визијама увијек читаву ствар треба узимати са зрном соли. Превасходно стога што Црна Гора као таква тренутно нема капацитет као ни довољно људских, материјалних и организационих ресурса да се све замишњено брзо и ефикасно спроведе у дјело. Али сама чињеница да у Влади коначно постоји свијест на који начин треба развијати државу више је него охрабрујућа.
Питање просвете и људских ресурса
На овом мјесту се наравно долази до друге важне тачке коју је Спајић потенцирао у свом обраћању. А то је питање квалитета и новоа просвјете у Црној Гори. Прецизно речено – квалитета, али и квантитета људских ресурса.
Знање је наиме темељ и основа сваког успјешног друштва. Потенцијално улагање до 200 милиона евра у просвјету у земљу која је у том толико важном сегменту дотакла само дно – својеврсна је изјава о намјерама Владе да се позабави једном од неуралгичних тачака и носећих стубова сваке нације. Заправо, ствар је поприлично јасна – држава која није способна да пружи квалитетно образовање је слаба држава извјесно осуђена на таворење и пропаст. У том смислу, напор у правцу дугорочног побољшања образовног система једнак је самој мисији спашавања Црне Горе.
Такође, оно што се у Црној Гори нажалост недовољно разумије јесте да су највреднији ресурси у 21. вијеку људски ресурси. И то је дословце тако – не ни чипови, ни сировине, нити руде племенитих метала, и остале ствари…, већ управо људски ресурси. У супротном треба се запитати зашто би чак и једна Кина данас била забрнута због негативних демографских трендова у сопственом друштву… Шта то забога Пекинг зна чега никако нису свјесни у Црној Гори?
Иако Спајић то питање није екслицитно поменуо, повећање плата и пензија кроз програме Европа сад 1 и Европа сад 2, могу се сматрати добрим почетним корацима у правцу решавања овог проблема, за који се слободно може казати да је – мајка свих проблема Црне Горе.
Нажалост, сама чињеница да су питања медија према премијеру била доминантно усмјерена на естрадне теме које нису од виталног значаја најбољи је индикатор зашто се црногорско друштво данас налази у стању у ком се налази – а то је да се уопште не разумију промјене које се дешавају у свијету, као и да се деценијама каска за достигнућима модерних друштава и нација.
Јер ако Спајића за нешто треба оштро критиковати – то би онда било у случају да премијер не испоручи амбициозна обећања која је јавно дао пред грађанима. У супротном, доминантни медијски дискурс само је јавни подсјетних зашто Црна Гора тако дуго пати од обиљежја декаденције и заосталости једног друштва…