Пише: Небојша Поповић
Подвизи кнеза Потемкина у славу Русије и царице Катарине Велике под крај 18. вијека на јужним границама царства и према обалама Црног мора, били су плод иницијативе и подвиг херкуловских размјера практично једног човјека за само петнаест година. За путнике који су некада видјели Херсон, Николајев или Одесу… такозвана Потемкинова села данас су градови са милионима становника.
31. маја 1778. године Катарина Велика је одобрила Потемкинов план за изградњу црноморске луке Херсон – име које је одзвањало у кнежевим неокласичним и православним сновима о Херсонесу. Настанак овог града омогућио је мир са Турцима и уништење сече запорошких козака. Град је буквално изникао из сирове снаге Потемкинове воље.
Након освајања Крима, Потемкин је одлучио да престоницу тог полуострва треба подићи на темељима некада татарског града Акмесџита, на сувој равној средини полуострва. Назвао ју је Симферопољ. Тај град је и данас престоница Крима. Луци Ахтијар, Потемкин је дао грчко име – Севастопољ. Тик изнад луке, збијен међу сивим ратним бродовима, налази се споменик на коме пише – „Овдје је 3. јуна 1783. основан град Севастопољ – морска тврђава Јужне Русије“.
Године 1784. Потемкин је такође одлучио да оснује раскошну престоницу новоосвојених области Јужне Русије – Јекатеринослав(„Катаринина слава“) на мјесту запорошког сеоцета Половица. Тај град се данас зове Дњепропетровск, а када се погледа пажљивије, јасно се види одлично изабран положај на високој зеленој окуки ријеке Дњепра, гдје је та велика ријека широка километар и по.
27. август 1789. кнез Потемкин је написао заповјест о оснивању града Николајева. Град је добио име по Светом Николи, свецу заштитнику морепловаца, на чији је празник кнез најзад освојио Очаков. Сам град налази се на ушћу Ингула у Буг, тридесетак километара узводно од Херсона и педесет од Црног мора. После Одесе, сматра се најуспјешнијим и најбоље испланираним Потемкиновим градом.
Када је кнез заузео турску тврђаву Хаџибеј, схватио је да је то изузетна стратегијска тачка. Наредио је да се ту подигну град и тврђава. Није жив дочекао почетак радова, па је град три године по његовој смрти основао Потемкинов штићеник, Хосе де Рибас, шпански пустолов. Катарина Велика је нову луку назвала по Одесосу, древном грчком граду за који се вјеровало да се налазио у близини, али овог пута у женском облику – Одеса. Сам град данас се сматра једним од највећих драгуља Потемкинове заоставштине, али то би се могло казати и за Црноморску флоту и за много тога другог.
Ако је Петар Велики био заслужан за формирање руске Балтичке флоте и постављање Русије на мапу великих сила, онда се кнез Григорије Потемкин који је под патронатом, и практично као сувладар Катарине Велике освојио Крим, основао Црноморску флоту и посијао руске градове дуж Дњепра и црноморске Обале, може сматрати једном од личности која је за Русију зацементирала тај статус.
Ова кратка реминисценција из прошлости данас је наравно важна у свијетлу актуелних преговора када се трага за модалитетима решења руско – украјинског сукоба. Ројтерс је прије неки дан објавио да је руска страна у Истанбулу као услов за било какав прекид ватре тражила да Украјина као руске призна Крим, те Доњецк, Луганск, Херсонску и Запорошку област.
Драгослав Рашета: Нова дипломатија САД – Трампов „обрнути Кисинџер“
Владимир Путин је јуче саопштио да „Русија има довољно снаге да заврши СВО са жељеним исходом“. Подсјећање на горе поменуте историјске чињенице у том смислу имају необично велик значај, јер говоре да Русија наступа са позиције силе која највећи дио територије источно од Дњепра као и готово цијелу црноморску обалу дефакто сматра дијелом руског свијета, културе и цивилизације. Као практично нешто што је Русија сама створила, обликовала и одњихала.
Утолико, то нам говори да неће бити лако постићи било какав договор о трајном миру у Украјини јер је оно што Москва сада у Истанбулу захтјева дефакто капитулација Украјине, са свим последицама тог чина. Свакако, очекивати да се Руси сами повуку са територија које су са тешком муком заузели крајње је илузорно.
Осим ако наравно немате довољно јаку оружану силу да их сами истјерате. С обзиром да Запад последњих мјесеци очајнички тражи примирје то тешко да може бити случај.
