Пише: Небојша Поповић
30% подршке ДПС-у на локалним изборима у Подгорици – једне структуре коју многи са правом перципирају као политичко крило мафије у Црној Гори – резултат је који се не може окарактерисати другачије до ли као национална срамота, али и срамота актуелне власти на државном новоу, и њене неспособности да суштински преузме полуге власти након 4 године, направи макар један пристојан медиј, артикулише државну идеологију, те покаже организациону и стратешку озбиљност у приступу политици…
Чињеница да је Покрет Европа сад!(ПЕС) у Главном граду доживио оштар пад подршке својеврсна је порука бирача ПЕС-у да грађани нису ретардирани и да се не смију потцјењивати, те да се тај политички субјект сада налази на преломној тачки. Армија апсинената која је производ, прије свега, огромног осјећаја неправде који се шири црногорским друштвом – а чија је глава порука да је вертикална мобилност и напредак на друштвеној љествици под диригентском палицом ПЕС-а доминанрно резервисан за бивше чланове ДПС-а – на подгоричким изборима је дебело дошла на наплату.
Небојша Поповић: Политички шамар специјалног изасланика Бундестага за Милатовића и Хрватску
Када се на то дода прилично блијед и анемичан посланички клуб у парламенту те недостатак било какве видљиве политичке и презентне медијске сратегије и идеологије, добија се нека врста савршеног негативног микса. Грађани просто и чак и прије повећања плата, трагају за осјећајем правде у друштву, али и представницма који одишу елементарним искуством, озбиљношћу и отреситошћу. Визији коју несумњиво имају у врху ПЕС-а како би требало да се развија Црна Гора требало би прије тога да преходи визија како да се развија и уозбиљи сама партија. Сада је последњи тренутак да се на томе почне заиста озбиљно радити.
Као трећа важна порука локаних избора у Подгорици стоји да је актуелни предсједник Црне Горе Јаков Милатовић поприлично делегитимисан као политичка фигура која ужива иоле значајнију подршку у бирачком тијелу. Његова политичка тежина у најбољем случају је на нивоу 3-4 одсто подршке и то у Главном граду гдје се сматрало да је Милатовић најјачи. Околност да је предсједник успио да изазове ванредне изборе у Подгорици од којих користи има само Ђукановић такође нимало не иде у прилог његове полтичке и државничке мудрости.
На концу, четврта важна чињеница која би требало да послужи као наук партијама 30. августовске већине у Црној Гори јесте да – ДПС, организовани криминал и Мило Ђукановић, увијек профитирају на свађи оних политичких снага које су га прије четири године на литијском таласу побиједиле. Сваљивати одговорност на апстиненте и грађане који не желе да гласају за политички јавашлук притуп је у размишљању који се моментално мора одбацити. Намјесто тога, треба тражити начине како побојшати своју политичку понуду, и на који начин повратити пољуљано повјерење грађана који сигурно нису за ДПС, али исто тако једнаком снагом презиру и политичке елите које њихову подршу и повјерење багателишу до граница непристојности…
