Пише: Небојша Поповић
“Једна половина нашег срца је Газиантеп, Хатаи, Санлиурфа, друга половина је Африн, Алепо, Хама, Хомс, Дамаск” – казао је предсједник Турске, Реџеп Тајип Ердоган, показујући прстом на своје срце, након пада режима Асада у Сирији.
Чињеница да турски предсједник не прави разлику између турских и сиријских градова, не говори само о томе ко суштински стоји иза преврата у Сирији, већ и потврђује да се Турска очито не одриче доктрине неоосманизма, што је званична политика Анкаре.
Турска прави војску Косова
Када се поменуто размишљање транслира на Балкан, она добијемо оно што је Ердоган 2013. изјавио у Призрену – „Турска је Косово, Косово је Турска“. Турска се заиста понаша у складу са изреченим. Та земља годинама има водећу улогу у оном што се суштински може назвати формирањем војске Косова.
Инструктори турске војске годинама обучавају припаднике Косовских безбједносних снага (КБС) са циљем повећања њиховог борбеног капацитета. Уз САД, они су главни снабдјевач КБС-а наоружањем, оклопним возилима, беспилотним летјелицама и осталом војном опремом. Циљ је да се до 2028. Косовске безбједносне снаге трансформишу у нешто што има обрисе заиста праве војске. Поређења ради – Војска Црне Горе нпр. већ сада не може да се пореди са оперативним капацитетима поменутих оружаних јединица које Турска дрилује у самом срцу Балкана – на Косову.
Неоосманизам на Балкану
Нешто слично, дешава се и када је ријеч о турској војној помоћи оружаним снагама БиХ. Узевши у обзир да у доктрини стратегијске дубине (тзв. неоосманизма) бившег турског шефа дипломатије Ахмета Давутоглуа, дословце стоји да “одбрана Истанбула и Источне Тракије полази од Јадранског мора и Сарајева”, те да би Турска с тога на Балкану, логично требало да се ослања на Бошњаке и Албанце „баштинике пропалог Османског царства“ – онда и не чуди Ердоганово становиште да Турска „сваки развој догађаја на Балкану посматра као своје унутрашње питање“.
Наравно, све се може читати као легитиман став једне силе са регионалним претензијама, која жели да се пита и на Кавказу, Блиском Истоку, чак и да има војне базе у Либији…, али право је питање шта то конкретно значи за становнике Балкана? Посебно ако се има у виду да је у питању држава која се показала изразито непредвидивом и непоузданом према свим партнерима у међународним односима. Од Истока до Запада.
Хаос у Сирији
Тако је Турска годинама била учесник Астанског формата (Русија, Иран, Турска), да би се испоставило да је преко ноћи повукла потез који је и Русију и Иран у Сирији, а тиме и БРИКС, довео на руб стратешког пораза. Једина паралела коју сада аналитичари наводе јесте да је Анкара слично Минским споразумима, форматом у Астани само куповала вријеме и замајавала партнере до коначног обрачуна.
Слично је и са Ердогановом најавом да Турска постане чланица БРИКС-а, како би у последњем тренутку избјегао подношење формалног захтјева за пуноправно чланство. У НАТО и ЕУ такође годинама са подозрењем гледају на Анкару због њене жеље да сарађује и са БРИКС-ом и са Шангајском организацијом, те истовремено и са Москвом и са Кијевом… У арапском свијету након поклона који је Ердоган управо учинио у Сирији Израелу и САД, тешко да ико више може да има повјерења. Слично је и са сиријским избеглицама са територије ЕУ, које су након почетног усхићења након пада Асадовог режима схватиле да Њемачка, Аустрија, Белгија, Италија, Холандија, Грчка и В. Британија сада само кују планове како да их што прије депортују назад у хаосом захваћену Сирију.
Заточеник географије
Елем, Турска је свакако као и све друге земље заточеник сопствене географије, што се добрано одржава и на њену спољну политику. Због свог ванредно значајног положаја – земље која се протеже на граници два континента и урања у три мора – Збигњев Бжежински је Турску у својој „Великој шаховској табли“, означио као земљу која није геополитички играч попут великих сила, али зато јесте – „земља стожер“, тј једна од неколицине најбитнијих и неуралгичних тачака на планети.
Знајући све то, као и чињеницу да је Турска од идеје коју заговара стратегијска дубина неоосманизма да има нула проблема са комшијама, дошла у ситуацију да има проблем са готово свим сусједима, поставља се питање да ли је на дуге стазе одржива Ердоганова политика – (неискреног) добар дан на све четири стране свијета – без обзира колико Турска у одређеном тренутку била важна за сваког од партнера. За житеље Балкана то би могло бити нарочито забрињавајуће. Јер ако се има у виду да је Анкара свјесно судјеловала у продукцији хаоса у свом најнепосреднијем окружењу шта онда сјутра очекивати на Балкану?
