Пише: Небојша Поповић
Нон пејпер је неформална дипломатска нота (an unofficial diplomatic note) без меморандума и печата, коју су Американци увели у дипломатску праксу 70-их година 20. вијека. У принципу, ради се о необавезујућем документу који се обично сачињава у сврху опипавања терена, провјере пулса и реакције друге стране.
Или како би се то модерно казало – у питању је својеврсни пробни балон. Када једном доспије у медије, нон пејпер обично служи за тестирање реакције јавног мњења на разне врсте идеја и замисли. Практичан је јер предлагачи немају ама баш никакве обавезе, а реакције различитих актера, често покажу шта је од понуђених идеја неприхватљиво, али и о чему постоји простор за даљу дискусију и разговор.
С обзиром на праву инфлацију разних нон пејпера на Балкану последњих година, који су се бавили решавањима уређења и дисолуције Босне и Херцеговине, статуса Косова, националних и етничких граница на Балкану итд…, могло би се казати да је нон пејпер ништа друго до списак лијепих жеља оне стране која га саставља и пласира у јавност. Било да се ради о Бриселу, Србији, групи земаља ЕУ или некој петој заинтересованој страни…
Чињеница да се ниједан од нон пејпера који је у последњих пет година „решавао“ политичка питања на Балкану није остварио понешто говори сама за себе. У мултиполарном свијету који пролази кроз своје порођајне муке, више не постоји један центар одлучивања, а силе које о спорним питањима заиста на концу одлучују, још нијесу сјеле за преговарачки сто…
Макс Блументал: Потенцијални атентатор на Трампа регрутовао добровољце за Украјину
Нон пејпер и Црна Гора
Елем, од тзв. хрватског нон пејпера упућеног Црној Гори који је доспио у јавност – а у којем нема ништа ново у ставовима Загреба, много је занимљивија сама реакција и брзина одговора црногорске Владе. Нпр. бивши високи представник за БиХ Валентин Ицко признао је 2022. да је нон пејпер о промјени граница на Западном Балкану по етничком принципу стојао у његовог фиоци пуне четири године. Овај дипломата (ма шта о њему мислили), за свога мандата није трчао да се изјашњава и коментарише поменути документ.
За разлику од њега, ту врсту дипломатског искуства црногорска страна није показала, па из медија сазнајемо да је Министарство спољних послова Загребу већ одговорило на „сваки испостављени захтјев појединачно“. Из онога што је процурело у јавност се не може наслутити и – да ли је и црногорска страна имала неке „захтјеве“ према Хрватској (када се већ раби баш тај термин), али зато дознајемо да је Црна Гора заузела позицију потчињеног тиме што се правда да је чак и име неког базена у Котору одлука само (привремених)локалних власти, као да је ријеч о питању о којем једна суверена земља уопште треба да расправља са другом.
Сва је прилика да је хрватски нон пејпер постигао сврху због кога је и одаслат, а то је да благовремено процури у јавност и додатно покаже ионако слабашан пулс Владе у Подгорици. У Загребу га, наравно, званично не коментаришу. С обзиром да Хрватска одбија да испоштује одлуку арбитрарног суда у Хагу из 2017. да Словенији припада улаз у Пирански залив, тешко је замислити да би исто тако поштовала одлуку неког другог међународног суда који би којим случајем нпр. Превлаку додијелио Црној Гори.
Али је зато ефекат притиска на актуелну владу у Подгорици поново ту, а као што слутимо, поента приче од старта није да се спорна хрватско –црногорска питања ријеше, већ да се услед медијске халабуке утиче на смјену власти у Подгорици.
