Пише: Небојша Поповић
19. новембра Володимир Зеленски добио је стајаће овације у Европском парламенту(ЕП) док је саопштавао да је Украјина по први пут на 1000. дан рата употријебила америчке пројектиле за напад на руску територију. У Бриселу је владало одушевљење док је предсједник Украјине објашњавао да Москва неће пристати на „смислене преговоре прије него ли њена складишта муниције, војна логистика и аеродроми буду уништени“.
Само два дана након тога, 21. новембра, један од наслова у „Волстрит Џурналу“ гласио је – „Русија је испалила пројектил способан да носи нуклеарну бојеву главу на Украјину“. Порука из Кремља овим чином била је више него јасна. То ипак није спријечило предсједницу ЕП Роберту Метсоли да 24. новембра поново позове Њемачку да убрза трансфер пројектила „Таурус“ Кијеву.
У ЕП су по ријечима Метсолијеве одлучни да поразе Русију, иако је њемачки министар одбране Борис Писторијус, како наводи „Шпигл“, саопштио да „Русија за три мјесеца произведе онолико оружја и муниције колико цијела ЕУ за годину“. Неко дакле, па било да столује у Берлину или Бриселу, живи у делузији да је Украјина кадра да уз помоћ европских и америчких пројектила порази Русију.
Наравно, у питању су најобичније будалаштине. Процјењује се да је Русија од 2022. на Украјину испалила око 600 крстарећих ракета али сама та чињеница није утицала да се на бојном пољу однесе одлучујућа превага, или преломи рат у корист Москве. Из тог угла посматрано, теза да би 15-20 британских или америчких пројектила могло да учини супротно уколико се дејствује по руском тлу заиста не дјелује убједљиво.
Небојша Поповић: Коалиција ДПС – Вијести озваничена, проблем како сакрити Ђукановића
Оно што би пак у најмању руку требало да забрине сваког становника Европе, јесте опхођење челника и функционера ЕУ који у Европском парламенту аплаудирају ескалацији рата, иако се све више приближавамо тачки када би последице њихових одлука могле да буду кобне по европски континент.
Штавише, утисак је да у ЕУ играју на карту да ће њихова неурачунљивост бити компензована урачунљивошћу владара у Кремљу. Ријеч је о парадоксалној ситуацији која у међународној арени одавно није виђена. Брисел је уложио сав свој политички кредибилитет као и баснословне своте новца у покушају да нанесе стратешки пораз Москви, и тиме довео себе у веома ризичну ситуацију, јер сваки супротан сценарио пријети да ће заљуљати саме темеље ЕУ.
Са друге стране, и сам Путин мјесецима трпи притиске милитантних јастребова и партије рата у Русији, која сматра да би Москва требало много жешће и немилосрдније да ратује и са Украјином и са Западом. Чињеницу да је Путин а не неко други за Запад најбоља опција за преговоре, за сада као да једино још схватају у дијелу елита у САД. Ако је за утјеху, то даје наду да ће се у Кремљу уздржати од ескалације ратних дејстава до неподношљивих граница, макар до фебруара 2025. када се у Вашингтону очекује долазак Трампове администрације. Након тога, све се може очекивати. У зависности од тврдоће Трампове администрације према Москви, могуће су све опције, надајмо се не и оне најгоре…
