Пише: Небојша Поповић
Тросатни филмски спектакл из 2023. године – „Опенхајмер“ кулминира занимљивим разговором између двојице физичара – Алберта Ајнштајна и научника којег незванично сматрају оцем атомске бомбе, Роберта Опенхајмера.
Режисер Кристофер Нолан поменути разговор двојице научника нуди већ на почетку филма, али све до самога краја гледаоци остају у неизвјесности шта је то тако важно Ајнштајн током краћег разговора саопштио Опенхајмеру. Читава сцена се одиграва када је Ајнштајн већ славни научник, али у поодмаклим годинама. Опенхајмер је звијезда науке у успону који се залеће да прави атомску бомбу…
Разговор у најкраћем изгледа овако:
Ајнштајн: Једном си одржао пријем за мене, на Берклију. Дао си ми награду, зар не.
Опенхајмер: Тако је.
Ајнштајн: Сви сте мислили да више нисам могао да схватим што сам започео. Награда с тога није била за мене него за вас. И једног дана када те напокон довољно казне и тебе ће послужити лососом и кромпир салатом.
Опенхајмер: Да.
Ајнштајн: Потапшаће те и рећи да је све опроштено. Али запамти то неће бити за тебе него за њих.
Ајнштајн је прецизно одредио судбину тада младом научнику, који након што је конструисао оружје смрти бива слављен, па затим од исте те државе жестоко прогоњен, и након што је прошао лични пакао – „помилован“. Управо у овој последњој реченици – „То неће бити за тебе него за њих“, Нолан је сажео читаву поенту филма.
А то да „награда није била за мене него за вас“ (који је уручујете) – могло би се слободно казати и у актуелном случају када је по сриједи додјела награде за митрополита Амфилохија. Нажалост, из авиона се види коме је уствари та награда у овом тренутку заиста потребна.
Елем, у читавој причи постоји и добро позната дежурна група грађанских активиста и НВО-а, који су одмах потрчали да осуде њено додјељиване. Њихово реаговање по обичају обилује мноштвом изанђалих фраза и небулоза. Укратко, бесмислица са оне стране памети. Ако поменута група залудника има ишта заједничко са предсједником Милатовићем који насупрот њима предлаже одликовање, а то је засигурно чињеница да је и једнима и другима ауторитет у народу поприлично уздрман. Што би се рекло, попут оне пророчице Касандре из Хомеровог спјева о Илијади, коју су богови осудили да јој нико не вјерује баш ниједну ријеч…
