Пише: Небојша Поповић
Последњих дана у црногорским медијима било је много говора о тзв. стратешком партнерству Црне Горе и Америке, међувладиним споразумима, те најави крупних инфраструктурних пројеката. Чини се да су САД двадесет година након осамостаљења Црне Горе одлучиле да јој озбиљније посвете пажњу.
Наравно, све се дешава у оквиру одређеног геополитичког контекста. У току је трансформација свјетског политичког система. У таквим условима колективни Запад више није оно што је био од завршетка Другог свјетског рата.
Европска унија (ЕУ) сада тежи да се наметне као један од аутономних центара моћи. Њено настојање да што прије прими Црну Гору у ЕУ једна је од најнепосреднијих пројава такве политике. Да би, наиме, доказао да као равноправан такмац може да учествује у геополитичкој трци, Брисел је под императивом да покаже способност да буде доминанта сила у односу на своје најнепосредније окружење.
Уз то, недавна дешавања на Блиском истоку само су још једном показала да Европа више није фактор који своју моћ може да пројектује далеко од својих граница. Зато јој пре(остаје) Балкан, као њен меки трбух, и подручје гдје Европа просто себе мора да докаже.
Небојша Поповић: Сијачи раздора – Ко покушава да заљуља Цркву и подијели Србе у Црној Гори?
Америчка порука која није само за ЦГ
Скорашња порука отправника послова у амбасади САД у Подгорици, Мајка Киза, која гласи да – САД нити заговарају нити се противе чланству Црне Горе у ЕУ – у том смислу није изненађујућа. Она вјерно одражава горе казано – да Европа и САД и даље јесу најближи партнери, али да колективни Запад као монолитни блок de facto не постоји.
Вашингтон стога настоји да се јаче утврди у Црној Гори, али не само да би балансирао утицаје својих највећих ривала Кине и Русије, већ превасходно саме ЕУ, а зашто не поменути и Турску.
Зато не чуди да уз најаву великих америчких инфраструктурних пројеката (у оквиру којих САД прије свега ЕУ компаније посматра као ривалске), упоредо тече и инсистирање Америке да се Црна Гора што боље очисти од утицаја организованог криминала и корупције.
Дакле, прије озбиљнијих америчких инвестиција потребно је за то припремити терен.
Ово све с обзиром да идеје које провејавају да Црна Гора у перспективи постане гасно чвориште са Луком Бар као једном од тачака улаза за течни природни гас (НЛГ), уз размишљања о изградњи Јадранско-јонског гасовода, са тачке гледишта Вашингтона – не служе само да се руски енергенти држе подаље од Европе, већ и да ЕУ на тај начин остане дугорочно зависна од Америке.
Тако у контексту шире геоекономске слике улога Црне Горе наједном постаје кудикамо значајнија него што су њени објективни габарити.
Небојша Поповић: Зашто АЕМ жмури на домаћи говор мржње или када улични рјечник замијени новинарство
Српско питање у Црној Гори: Зашто је Вашингтон дугорочно бољи партнер од Берлина?
Имајући на уму све наведено, посебно би се могли извући одређени закључци гледе црногорске политике на локалном нивоу:
Као прво, с обзиром на значај питања који Америку придаје да се Црна Гора што одлучније обрачуна са организованим криминалом и корупцијом – за црногорску актуелну власт ако умије да ту ствар квалитетно искомуницира (како у земљи тако и у иностранству) – сама се црта теза да је ДПС као такав и даље непожељан да постане дио власти с обзиром да та странка није рашчистила са проблематичним везама са подземљем.
Рекло би се да је ова премиса у предстојећој кампањи мора бити више него ефективна и очигледна.
Други битан детаљ односи се на српски фактор који и даље пати од проблема артикулације кохерентне стратегијске политике те благог несналажења у новонасталим условима. У том контексту ваља имати на уму следеће: сама географија је одредила да у будућој подјели сфера Црна Гора буде под покровитељством Запада. А на том Западу два кључна играча су Вашингтон и Берлин, при чему ће Вашингтон бити тај који ће увијек имати последњу ријеч.
Црна Гора је можда еклатантан примјер земље у којој ће иако је на пуку ка ЕУ – главну ријеч и стратешке пројекте добити Вашингтон. Та околност можда и није тако лоша за црногорске Србе који би свог главног спољнополитичког савезника морали и тражити и пронаћи у Америци.
Ово нарочито стога што је алтернатива оличена у Берлину осјетно неповољнија, антисрпскија и наклоњенија ДПС-у. Јер на Западу очито постоје нијансе које у широј слици нису занемариве.
