Пише: Небојша Поповић
Црногорски бизнисмен Баћа Радовић изнио је прије неки дан предлог да се модернизација аеродрома Црне Горе повјери групи од 7-8 домаћих бизнисмена који су стекли значајан капитал. У том контексту поменуо је и власника компаније Воли, Драгана Бокана.
Предлог је уистину занимљив. Да је среће, било би природно да се развој земље препусти локалним предузетницима који би разумљиво требало да имају израженији патриотски осјећај према држави из које су потекли. Но, вишедеценијско искуство је нажалост грађане Црне Горе увјерило да домаћи предузетници обично нису тако пожељне газде у поређењу са страним инвеститорима.
Дапаче, домаћи бизнисмени који располажу са “озбиљним капиталом” – како се изразио Радовић- тај капитал су стекли добрим дијелом држећи своје запослене деценијама на минималцу. Програми Европа сад 1 и Европа Сад 2 су убједљиво показали да је итекако било простора да црногорски радник знатно раније добије могућност за достојанственији живот – али онима који су у међувремену стицали тај “озбиљан капитал” то није било ни на крај памети.
Такође, познато је да црногорски бизнисмени воле да се такмиче између себе – ко ће боље и ко ће више – неко би рекао науштрб сиротиње. Ако је та осионост толико видљива у маленој Црној Гори, имамо ли се право иоле чудити галерији бизнисмена најмоћнијих држава који у жељи да владају свијетом добрано губе компас, када то није могуће држати у границама нормалности чак ни у ЦГ.
У контексту најаве програма “Еуро модел” који би требало да значајно подигне зараде оних са најмањим примањима, који узгред, чине око 50% запослених у земљи, и тиме по први пут осјетније испегла неједнакост у друштву, држање водећих црногорских бизнисмена је још занимљивије.
Небојша Поповић: Услуга Андрији Мандићу и политичко сљепило руководства Бошњачке странке
Они наиме данас протестују и најављују повећање маржи својих производа и услуга. Милутин Ђурановић, предсједник Одбора удружења пољопривреде и прехрамбене индустрије при Привредној комоти ЦГ, одмах је најавио да ће за повећање плата запослених рачун испоставити грађанима. Оним истим грађанима који прехрамбене производе већ сада купују вишеструко скупље него у државама ЕУ.
Циљ је ваљда и даље исти – да се “озбиљан капитал” и даље гомила истим патриотским темпом.
Заиста је интересантно да ником од тих бизнисмена нису сметале плате од 300 евра за вријеме вишедеценијске власти Мила Ђукановића. Нико од њих тада није било гласан по питању реформи у привреди или показао емпатију према својим запосленима и суграђанима на рачун којих су стекли своје енормно богатство…
Утолико је Еуро модел који је Милојко Спајић најавио, по свој прилици у координацији са европским партнерима (јер би заиста било непримјерено да у ЕУ уђе земља у којој већина грађана прима плату испод хиљаду евра), у овом тренутку веома потребан, нарочито у контексту глобалне енергетске кризе и поскупљења хране. Веома потребан, али није довољан.
Јер то је само једна страна једначине. Друга се огледа у алавости трговачког, телекомуникацијског и грађевинског картела у Црној Гори којима се негдје мора подвући граница. У противном, свака реформа имаће само краткорочан и тренутан утицај на благостање грађана Црне Горе.
