Пише: Стефан Лакушић
Милан Милутиновић изабран је од стране Скупштине Србије за предсједника након три круга гласања и тијесног обезбјеђивања кворума у сали 2016. године. У току свог мандата залагао се за подизање нивоа владавине права и одрживог развоја Србије, са посебним фокусом на јачање процеса европских интеграција. Инсистирао је на досљедном спровођењу Споразума о стабилизацији и придруживању и давао подршку влади у отварању поглавља у преговарачком процесу. Често је у својим јавним наступима истицао храбро држање српске војске током рата 1998/99, славио битку на Кошарама и инсистирао на исправности тадашње политике. У разговору са Високом представницом за спољну и безбједносну политику ЕУ, Федериком Могерини, изразио је задовољство постигнутим у процесу европских интеграција и истакао спремност да се ојачају административни капацитети у циљу усвајања и имплементације реформских закона. Позвао је на смиривање тензија у региону, захвалио на подршци досадашњим напорима ка чланству у ЕУ и изразио увјерење да ће се читав овај процес интензивирати у наредном периоду.
О чему то причам? Па ово се није десило! Само читање оваквог текста ствара код читаоца осјећај противрјечности и неисправности који је чак јачи од неподношљивости бирократских фраза. Добро, не баш толико јак…
Замијените сад ријечи „Милан Милутиновић“ са „Хашим Тачи“ и ријеч „Србија“ са „Косово“ — и управо то се десило. А зашто је први сценарио потпуно невјероватан, а овај други — потпуно вјероватан? Једноставно — један се нашао на правој, а други на погрешној страни историје. Мањи идеалисти би рекли да је Тачи имао јачег, а Милутиновић слабијег савезника.
Поређење Милана Милутиновића са Хашимом Тачијем адекватно је у смислу да су обојица били ратни лидери током поменутог војног сукоба. И потпуно је коректно, а неки би рекли и беневолентно према Тачију јер не знамо да ли ће и он, попут Милутиновића, бити ослобођен оптужби за ратне злочине. Но за ово поређење није ни битно каква ће бити коначна пресуда Тачију, јер је у оба случаја, према наводима тужилаштва, постојала основана сумња да су починили ратне злочине. И док је Милутиновић потпуно маргинализован не само из политичког живота Србије, већ и из своје странке, Тачи је могао комотно да користи своје пасивно бирачко право и да буде изабран на највише позиције Косова прије свега десетак година. Овако нешто за српске политичаре, за које је постојала сумња да су учествовали у злочинима 90-их, била је мисаона именица. Зашто? Просто није постојала „политичка воља“ да се косовски лидери процесуирају. Чија воља? Воља савезника Косова у рату 98/99. који су двадесетак година држали предмет у фиоци. И ко зна колико је фиока из цијеле бивше Југославије остало закључано. Не бих био толико романтичан да кажем да је у тим фиокама помирење народа бивше Југославије, али би били далеко ближи истини и суочавању са њом.
Дакле, људи за које постоји основана сумња да су чинили озбиљне ратне злочине били су на највишим позицијама, заговарали европску и евроатлантску агенду и без проблема били пожељни партнери западних земаља, служили се уобичајеним флоскулама, били угледни чланови домаћег и међународног друштва и уживали у привилегијама које носи власт. Но, зар то нису биле године кад је „међународни поредак“ савршено функционисао, а тек је са другим мандатом Доналда Трампа дошло до његове разградње? Или је можда обратно? Или је пак и тад и сад важеће право јачег у међународним односима, а судови су само алат тог принципа. Уф, не знам, све ми се помијешало…
Потпредсједник Скупштине Црне Горе Никола Цамај је, мада вјероватно ненамјерно, то далеко боље од мене артикулисао: „Пут ка правди се наставља и наше увјерење је да ће на крају правда тријумфовати и невиност бити доказана. На том путу очекујемо и рачунамо на подршку Сједињених Америчких Држава, нашег главног партнера и пријатеља у процесу ослобођења и изградње државе Косово“. И док је сврха ове изјаве вјероватно била амортизација антиамеричког сентимента међу албанском популацијом, она открива и нешто друго. А то је да ће политичка подршка САД-а довести до жељене пресуде. Тиме се јасно даје до знања како се гледа на непристрасност и професионалност судија међународних судова (мада строго формално ово није међународни већ суд Косова). И с правом. Јер међународни судови су добри само док не доносе пресуде на штету „наших“. Будите добри са моћним савезником – то је сигуран рецепт за пожељан исход.
И стварно, међународни судови нису никаква света крава. Било је више примјера контаминираности процеса који су доспјели у јавност, а нама најближи примјер је арбитражни процес око словеначко-хрватске границе. Ипак, умјесто ламентирања како су судови против нас или како нас други не разумију, далеко би било корисније прихватити реалност одлука судова и повлачити потезе у складу са тим. То ни у ком случају не треба да значи изолационизам, дефетизам или осветољубивост, већ изградњу добросусједских односа, заузимајући се за јачање међународних институција кроз учешће у њима, а не њихово одбацивање. Само тако се држава и друштво могу развијати и давати позитиван импулс регионалном и међународном окружењу.
