Пише: Небојша Поповић
Према свим релевантним показатељима у Црној Гори тренутно борави око 100 хиљада страних држављана, што значи да је сваки пети становник земље странац. Тренд да млади и образовани људи деценијама одлазе и напуштају Црну Гору од 30. августа 2020. није се преокренуо. Новина је да последњих пар година у Црну Гору пристиже све више странаца што је одвећ видљиво на сваком кораку.
Тиме је ионако погубан тренд одласка младих појачан трендом настањивања страних држављана чиме је дисбаланс у друштву постаје све видљиви. Овог пута можда није претјерано казати да је демографска структура Црне Горе већ (трајно) промијењена. Грађани претежно највише негодују на појаву огромног броја турских, или ваљда азербејџанских држављана. На први поглед јасно је да није у питању крем турског друштва. Они се улицама и предграђима Подгорице обично крећу у омањим (или већим) групицама. Јасно је да нијесу у питању интелектуалци.
Неки кажу да су то Турци, други Курди или Азербејџанци, углавном Азијати… Али да ли је ријеч о Турцима или Курдима – у суштини је питање од мањег значаја уколико се испостави да су и једни и други једнако држављани Турске. Да ли је у питању спонтан процес или Анкара на тај начин покушава да извезе неке од својих унутрашњих проблема на Балкан, или је пак Црна Гorа одабрана да, што неки тврде, буде својеврсни геополитички „плацдарм“ Турске за регион.. – па то је питање на које би коначно требало да одговоре институције Црне Горе.
Институције које као да су нестале…
Небојша Поповић: Црна Гора и Хомер- пропуштена историјска лекција
Елем, да се вратимо на основни проблем са почетка текста. Дакле, основно питање је зашто млади и даље све више напуштају Црну Гору док се странци настањују. Одговор на ово питање би могао да буде и својеврсни споменик васионске глупости Црногораца који се, иако малобројни на нивоу каквог осредњег града, константно међусобно глођу и подмећу ногу једни другима. Усред властите пакости и неслоге Црногорци се све више растачу и нестају…
Други одговор није менталитетски већ чисто економски(иако се ово двоје никада не могу до краја раздвојити), и он је скопчан са промашајима у вођењу економске политике актуелне Владе који су далекосежни. Без много философирања треба казати да је нарочито програм Европа сад 2 кривац што је запослење у оквиру државне администрације у Црној Гори постао осјетно атрактивније и пожељније од рада у приватном сектору. Тај структурни дисбаланс црногорске економије је злоћуднији него што се то може исказати – права истина је да данас чак и било која насумично одабрана приватна фирма у ЦГ професионалније и одговорније послује од црногорске Владе.
Једини лијек за то прелазно стање од увођења програма Европа сад 2 је био да се у Црној Гори за мандата тренутне Владе покрене снажан инвестициони циклус. Међутим, ако и нешто буде започето од инвестиција то ће бити могуће тек у последњој години рада Владе. Што значи да су поједини очито били недорасли посла којег су се латили.
У међувремену, у Црној Гори свједочимо ситуацији да је цијена квадрата некретнина постала практично немогућа мисија за домицилно становништво. Ко уистину поменуте станове и некретнине купује и коме су намијењени – ваљало би да се коначно добије некакав официјелан одговор. Због економије која никако да живне евидентно пати и Фонд здравства коме су доприноси укинути – а дугорочно системско решење нити се тражи, нити није пронађено… У сектору туризма, грађевинарства и услуга који чине срж економије – највише аплицирају незаинтересовани странци(који су очито пристигли са којекаквим мотивима), док домаћа младеж радије бира да буде роб за мало више новца било гдје у иностранству, него да остане понижена у сопственој земљи.
Како ће се и да ли ће се овај негативни салдо одлива/прилива становништва преокренути не само да је неизвјесно – већ би сваки иоле озбиљан одговор морао бити песимистичан. Нажалост чини се да би евентуални улазак Црне Горе у ЕУ само погоршао стање, јер без корјенитих реформи и праведнијег друштва на домаћем плану, млади такву прилику за одлазак сигурно неће пропустити.
