Пише: Небојша Јеврић
У кафани „Групна терапија“ у Торонту, седећи са возачима великих камиона уз ракију, чуо сам причу о уклетој кући.
Четири године касније, прича ми се сама појавила из неког фајла којем не знам име.
Било је тридесет три степена када сам се аутобусом упутио у село Жабари. Ту је некада био турски хан, а около баре пуне жаба. Турцима је сметало жабље крекетање па су сељаке терали да их растерују. Од тада их зову Жабари. Десет километара од Тополе. Калауз ми је био пријатељ који причу зна.
Кућа је већ годинама била напуштена. Око ње израсла шикара. Појавили се и шакали.
Кућа Никовића.
Сви су били полегали у кући Никовића кад двојица официра закуцаше на врата.
Крај априла 1941. Југославија капитулирала.
Отвори домаћин Мијале у белим свитицама.
Официри су носили војнички сандук међу собом.
Уђоше без питања, без „Помози бог“.
Журило им се.
„У овом сандуку је пуковска благајна у златним динарима. Државне паре. Молимо те да га негде склониш. Неко ће доћи по њега. А ти ћеш тада добити свој део.“
Мијале прогута пљувачку. Уста му се осушише.
Био је онижи сељак, космат и по леђима, састављених обрва и ниског чела.
Село га није волело. Имао је две ћерке и сина – једвачека, јединца. Само њега је волео.
Стално се са свима око међаша парничио. Па и са попом, који му у кућу није улазио.
Као што су дошли, официри се и изгубише у мраку изгубљеног рата.
Мијале упрти сандук и с њим у шуму.
Потраја окупација.
Пред сам крај рата, опет у свитање, они исти официри на врата.
Без униформи – у грађанским оделима, са флашом ракије.
„Помаже бог, домаћине!“
„Којим добром?“
„Дошли смо по оно што смо код тебе оставили.“
„Нит вас знам, нит вас познајем, нит сте шта код мене оставили.“
„Је л’ тако?“
„Тако.“
„Ти беше имаш сина јединца?“
„Имам.“
„Нећеш га још дуго имати.“
Прође пола године, а онда из мрака пуче пушка.
Једвачека, сина од непуних петнаест, право у чело.
Пуче та – и ниједна више.
Ни керови не залајаше.
Разболе се Мијале и паде у кревет.
Старија ћерка са неким младим четником избеже у Канаду.
Млађа оста у кући и доведе домазета.
Роди им се дете, али не дај боже ником – монголоид.
Поживе неко време и оно умре.
Небојша Јеврић: Урбане легенде: Узео је хармонику, а она је сама почела да свира
Осташе у великој кући – зиданици, највећој у селу, за време рата прављеној од државних дуката – сами њих двоје.
Поживеше и они кратко. Однесе их нека морија.
Син друге ћерке у Канади, кад га адвокати пронађоше, одби да прими наследство.
Има компанију за превоз робе и своје камионе.
Била су у оних официра два сандука дуката. Други однеше код Мираша, у суседно село.
Од Мијала пред крај рата одоше код Мираша.
„Ми дошли по оно наше.“
„Добро ми дошли, људи, да ми бригу с врата скинете.“
Откова две поднице и извади златне динаре.
„Ово је за тебе, домаћине“, рекне један официр и одвоји трећину.
„То је државно. А државно дрво никад посекао нисам, а не паре да узмем.“
Био је у Богомољачком покрету и знао за речи владике Николаја:
„Не крадите државу јер она није само ваша. Она је свих оних који су за њу погинули. А крађа од мртвог је највећи грех.“
Официри позваше двојицу његових синова, још дечака.
„Скидајте капе!“
У капе им усуше златнике.
Први фотографи у Аранђеловцу били су њих двојица.
А туристи долазе.
Зарађују, куће направише.
Извор: Експрес
