Пише: Небојша Јеврић
Негдје тридесетих година прошлог века, објавила је САНУ књигу „Проблем теткинства у Црној Гори“. Оно што не смијеш рећи мајци, кажеш тетки.
Причала ми је мајка, било је то тек што сам проходао.
„Тетка, ја сам се усро“, шапнуо сам тетки Стоји и ствар је брзо решена. Код мајке би то било с великим грдњама.
О теткама су писали, о тетку нико није писао.
Оно што не смијеш да питаш ни оца, ни стрица, ни ујака, ни тетку – питаш тетка. С тетком се попије прва чаша ракије, с тетком се упозна прва посусталица која те занату подучи кад се замомчиш. А у селу под планином замомчиш се онда кад научиш да косиш.
Дуге су зиме под планином. Кад западне снијег. А нарочито ноћи, кад се у четири почне да смркава. Увијек, у сваком селу, има нека посировија удовица, или жена која има мужа печалбара, или пуштеница којој треба помоћ у свакој работи. Иде тетак ловац, прти преда мном, ја за њим. Идемо на комишање кукуруза. Код Маше Курикапе. Тамо се већ искупило друштво. Кува се мека ракија, а друштво бекријашко. Стигô ђед Мираш, који је, док је Маша била азгина невјеста, био њен загонџија, после син, а онда и унук пристасао, па и њега. Маша има четири шћери. Једна се већ зађевојчила. Уз њу се ми момци прикучили.
Како ноћ одмиче, тако и приче постају све масније и масније. Стиже и Сердар Дуле Миличић. Сердар је био зидар.
Најбоље је у читавој Лимској долини зидао камене куће. Сердар му није био чин, већ надимак.
„Сећаш ли се, Машо, кад смо били млади, како си причала да нема мушкарца који ти може дохакати?“
„Како се не сећам, Сердаре!“
„Попнемо се ми на сјеник. Мирише сијено. А мирише и она. Па се доватисмо. Грувам ко млад ован у дивљаку: ’Је л’ доста, Машо?’, а она мени: ’Не, Сердаре!’ И тако четири пута. Балдисах. Не могу више. А и зора ће. Онда узмем рукохват сијена, па јој гурнем међу ноге: ’На, наједи се, никад се не најела!’“
Ржемо сви ко млада магарад.
„Сисај сикиљ, Сердаре!“, закоцобеца се Маша на њега. И тако сву ноћ.
Не да се Сердар:
„Ој, сикиљу, минџин бајрактару, Ти си први пјевцу на удару!“
(Тек много година касније сазнао сам да белобеоградске девојчице зову сикиљ латинским стручним именом и тепају му „клића“. Оно наше изворно српско било им је вулгарно и сељачки.)
Комиша се кукуруз.
Сердар је имао највише кумстава на планини. Жена му је умрла у педесетој, а он се од тада шест пута женио. И шест жена саранио. Седма је саранила њега. Живио је деведесет и кусур година. Нема у Црној Гори мјеста гдје пристојна удовица може себи парњака наћи сем на сахрани. И нема те сахране на којој Сердар није био.
У црногорској роби дојаше на кулашу (увијек се нађе неко да му коња придржи), скине капу и крене да лелече покојника.
Лелече, а узгред погледује и намигује, ђа лијевим, ђа десним оком, на удовице које се око мртваца окупе.
Сердар нас двојицу браће пропитује.
„Шта би ти прије допустио: да ти убију брата или да ти га одсијеку?“
Гадног ли питања! Да није тетка, који га мршикну:
„Пјанчино, остави ђецу на миру!“ Онда тетак запјева:
„Гари Була, Миличића Дула,
А за Булом, Андријина Мица,
Газдарицу забољела цица!“
Пјесма о Сердаревим преколимским догодовштинама, мајсторлуцима и бјежанијама.
Тетак је имао пушку и био добар ловац. Имање мало, али он је увијек нешто из лова доносио. Враћао се зором из шуме са ловачким кером и, кад им је вријеме, ранцем пуним вргања. Лијечио је читаво село од реуме и сакагије лојем од јазавца, кад би се коме развио пупак, савијао га је петом, али најважнија је била трава коју је по Жутој коси брао и коју је само он знао. Трава коју су звали „напникур“. Причало се да је многоме помогла. Ништа без тетка и његових ловачких прича. Тетка је све знала, али се правила да не зна. Није се много по њој виђело да јој то нешто смета. Али је он синовима увијек говорио:
„Немој да случајно тамо код Машиних кћери миритате. Моребит да вам је нека од њих и сестра.“
Извор: Експрес.нет
