Пише: Бранко Милановић
Основна намера књиге Ода Арнеа Вестада „Олуја која долази“ јесте да испита како се велике силе понашају у мултиполарном свету – дакле, у свету са више од две суперсиле – и да из искуства Првог светског рата извуче поуке за данашње време. Тако Вестад разматра и могућа жаришта која би у месецима или годинама пред нама могла да изазову сукоб између најмање две велике силе и увуку свет у нови светски рат.
Недавно објављена књига Ода Арнеа Вестада Олуја која долази: Моћ, сукоб и упозорења из историје проистекла је из његовог Семинара о великој стратегији, који је Вестад држао на Универзитету Јејл. (Арне ми је љубазно поклонио примерак на једној конференцији.) Основна намера књиге јесте да испита како се велике силе понашају у мултиполарном свету – дакле, у свету са више од две суперсиле – и да из искуства Првог светског рата извуче поуке за данашње време.
Ова релативно кратка књига (220 страна) може се, у грубим цртама, поделити на три дела. У првом се описује данашњи мултиполарни свет и начин на који је он сменио раздобље које се сада види као кратка епизода униполарности, када су Сједињене Државе биле једина „хиперсила“ – војна, политичка и, што je не мање важно, идеолошка. У другом делу се враћа на добро познату расправу о узроцима Првог светског рата, али овога пута имајући у виду данашње прилике. Трећи део разматра могућа жаришта која би у месецима или годинама пред нама могла да изазову сукоб између најмање две велике силе и увуку свет у нови светски рат.
(Последњих десетак страна представља веома снажан апел – прави plaidoyer – за свет без ратова великих сила; ратова који нас, пре него што се у њих упустимо, понекад могу заварати обећањем да ће донети чиста и једноставна решења, што, како Вестад пише, готово никада није случај. Ратове између великих сила треба избегавати – готово по сваку цену. Надам се да би ових последњих десетак страна могло да буде подељено свим члановима Савета безбедности УН – макар као подсетник.)
Вестад сматра да је главни сукоб данашњице онај између Кине и Сједињених Држава, а да је најважнији регион света Источна Азија. Тај сукоб, као што су многи већ приметили, подсећа на сукоб између Велике Британије и Немачке у време када је Европа била најважнији део света. Не улазећи у све детаље – о којима је већ опширно писано – због чега су, с једне стране, Немачка и Енглеска, а с друге Кина и САД, наводно „предодређене“ за борбу за превласт, довољно је истаћи да је, према Вестаду, главни проблем Кине то што је окружена непријатељски настројеним силама („опкољавање“), док је главни проблем Сједињених Држава претерано ширење њихових обавеза и моћи.
Заиста, по Вестадовом мишљењу, Кина је притиснута са свих страна: са севера Јапаном и Јужном Корејом, у средишњем делу Филипинима, а што је најважније, са југа и југоистока Индонезијом – земљом са готово 300 милиона становника која са Кином има сложену и тегобну прошлост – затим Вијетнамом, с којим је Кина водила свој последњи рат пре педесетак година, и Индијом, која је, по Вестадовом мишљењу, непомирљиви кинески непријатељ и са којом Кина дели спорну границу на Хималајима.
А ту још није ни поменуто највероватније жариште – Тајван. Он, истина, сам по себи не представља војну претњу Кини, али би лако могао да постане повод за рат са Сједињеним Државама.
Настављајући аналогију са Првим светским ратом, Русија се посматра као Аустроугарска: остарела мултиетничка сила чији утицај и моћ опадају, али која ратом настоји да увери и себе и друге да је и даље сила с којом се мора рачунати. Као што се Аустроугарска ослањала на Немачку, тако се Русија данас ослања на Кину.
И Кина и Немачка су, свака у своје време, помало невољни савезници Русије, односно Аустроугарске – земаља с којима су само неколико деценија раније водиле кратке ратове (Аустрија против Немачке 1866, а Кина против Русије 1969).
Међутим, логика политике великих сила није остављала другу могућност ни Немачкој тада, ни Кини данас: прва је морала да стане уз Аустроугарску, друга уз Русију. Као што ми је једном рекао један кинески политиколог: „Путин је отео кинеску спољну политику.“
На овом месту би се могло помислити да Украјина, по аналогији, мора бити данашња Србија. И заиста, та аналогија прилично добро функционише: Европа би, у таквом тумачењу, играла улогу Француске из 1914. Али Вестад не иде тим путем, пре свега, чини ми се, зато што сматра да се кључно поприште надметања између Кине и Сједињених Држава не налази у Европи, већ у Источној Азији. (Наравно, могло би се узвратити да је главно поприште надметања између Енглеске и Немачке било на мору, па се ипак догодило да је Балкан, стицајем околности, постао место на којем је сукоб плануо, али, као што рекох, Вестад не прихвата такво тумачење.)
У његовој аналогији, данашња Француска је Индија. Вестад Индији предвиђа веома светлу будућност („Чини се да је Индија у бољем положају за напредак од било које друге велике силе“, стр. 87). Онa има најбројније становништво на свету, релативно високу стопу привредног раста, глобална је сила у новим технологијама, отпорна је демократија, иако несавршена, а њен политички систем није толико крхак колико би кинески могао да се покаже када се једном отвори питање наслеђивања власти. У Модију Индија има националистичког вођу који, попут Бизмарка у Пруској, владара из епохе Меиџи у Јапану или Луја Наполеона у Француској, подстиче национализам (заправо, хиндуизам) и истовремено обезбеђује снажан привредни раст.
Ако је, дакле, Индија нова Француска, онда се стварају савезништва САД и Индије насупрот Кини и Русији, док се кључни окидач могућег сукоба налази у Источној Азији. Наравно, Вестадов приступ није толико механички; он не изводи аналогију предалеко, до неразумних крајности. Ипак, неколико чинилаца наводи га на закључак да је Источна Азија данас најопасније подручје за могући сукоб великих сила: то је економски најбрже растући регион света; ту се налази главни изазивач постојећег поретка – Кина; то је подручје од интереса за нову велику силу у успону – Индију; и то је простор у којем су Сједињене Државе политички снажно ангажоване, али где истовремено постоји опасност да су преузеле више обавеза него што могу да поднесу.
Ако прихватимо ову претпоставку, следеће питање гласи: шта је највероватнији кандидат за окидач великог рата. Тајван убедљиво побеђује у тој трци. Вестад овде подржава америчку политику „стратешке двосмислености“. С једне стране, Сједињене Државе не могу безрезервно да се обавежу на одбрану Тајвана, јер би то могло подстаћи Тајван на непромишљено и једнострано деловање; с друге стране, тзв. Шангајски коминике (из 1972) САД морају тумачити довољно неодређено како Кини не би дале carte blanche.
Уочи Првог светског рата Енглеска је, пише Вестад, водила исту политику. Није имала формални војни савез са Русијом, док је њен савез са Француском био довољно неодређен да је Енглеска могла, у зависности од конкретних околности, да одлучи хоће ли ући у рат или не. (Једина чврста обавеза коју је Енглеска преузела односила се на Белгију и њену неутралност.) Дотле је све у реду. Али Вестад потом критикује енглеску политику зато што Немачкој није недвосмислено ставила до знања да ће подржати Француску и Русију: „Једини чинилац који је могао да спречи светски рат након аустријског напада [на Србију] било би јасно и јавно британско опредељење да подржи француско-руски савез.“ (стр. 156)
Ту се, међутим, јавља проблем. Када се догађаји нижу великом брзином, као што је то било у лето 1914. године – а уочи неког будућег рата вероватно би се одвијали још брже – време које великој сили остаје за прилагођавање сопствене политике изузетно је кратко. Период током којег је, према Вестаду, Енглеска могла да спречи избијање рата тако што би Немачкој послала јасан сигнал да је двосмислености дошао крај, трајао је свега 48 сати – ако и толико. Слично томе, у случају рата око Тајвана, тај временски прозор за Сједињене Државе могао би трајати свега један сат – ако и толико.
Зато се намеће питање да ли политика „стратешке двосмислености“, која, како Вестад тврди, има много предности, на крају може да поништи саму себе – у смислу да, уместо да спречи рат, једноставно постане ирелевантна, јер би је догађаји претекли пре него што би она успела да утиче на њихов ток.
Књига је објављена 2026. године, али је рукопис вероватно завршен још у првој половини 2025. То показује колико се садашња ситуација брзо мења. О улози Ирана говори се тек узгред, онако како се о њој обично говорило пре другог америчко-израелског напада на Иран: као о регионалној сметњи. Проблем Ормуског мореуза уопште се не помиње.
Мало ко је очекивао да ће Трамп тако олако започети још један рат, а још мање њих да ће Иран одговорити таквом снагом да ће стратешка иницијатива – не сасвим различито од онога што се догодило у руско-украјинском рату – бити на страни бранилаца, а не нападача, како је војна доктрина уочи Првог светског рата готово једногласно претпостављала. Можда је то још један пример у којем аналогија са Првим светским ратом не функционише.
Књига такође показује колико су Африка и Латинска Америка маргиналне у оваквом сагледавању света. Ратови великих сила вероватно ће се поново водити на евроазијском континенту (укључујући и његова острва), уз учешће Сједињених Држава. Африка и Латинска Америка једва да се помињу, осим као могући извори сировина. Једини, донекле, изузетак јесте Бразил, који Вестад сматра потенцијалним јужноамеричким хегемоном и земљом која је у последње време, нарочито у оквиру БРИКС-а, преузела препознатљивију и одлучнију улогу на међународној сцени.
Постоји још један пропуст, који је тек донекле исправљен у последњем поглављу књиге: ширење НАТО-а готово је потпуно занемарено – осим, као што сам већ поменуо, при крају књиге (стр. 207-208), где се признаје његова улога у подстицању страха међу руском елитом. То непромишљено ширење нарочито је опасно зато што му се не види крај. Нико није могао – нити данас може – да каже где се НАТО завршава. Сасвим је извесно да то више нема много везе са географским простором Северног Атлантика, јер је тешко разумети како се Бугарска, Северна Македонија и Румунија уклапају у ту географију.
Али ако је ширење у начелу неограничено, зашто се НАТО, након што је планирао ширење на Украјину и Грузију, не би једног дана проширио и на Казахстан и Монголију? Да ли би Кина желела да буде потпуно окружена НАТО-ом на западу и КВАД-ом на југу и истоку? Чини се очигледним да је, ради очувања мира међу великим силама, НАТО тада морао – или би морао данас – јасно да одреди крајњу границу свог ширења. Стратешка двосмисленост и овде делује као стратегија сумњиве вредности.
Вестадова књига се брзо и лако чита, а њена главна врлина, по мом мишљењу, није у непосредној аналогији са Првим светским ратом, већ у начину на који показује како у мултиполарном свету релативно мали међународни догађаји, неспоразуми, идиосинкратични испади лидера, „охолост и страх“ – како Вестад често пише – као и озлојеђеност елита и јавности коју распирују медији, могу довести до катастрофално погрешних процена, а оне затим до још катастрофалнијих ратова који, у доба оружја за масовно уништење, могу окончати цивилизацију.
Не смемо заборавити да је Први светски рат дочекан са одушевљењем – међу државним вођама, у готово свим политичким странкама, међу радницима и обичним становништвом, и то на свим зараћеним странама.
Извор: РТС ОКО
