Пише: Небојша Јеврић
У малом селу под планином, у кући Мрчикуровића, нашло се на Велики Марат или Пролетњак женско дете.
О Пролетњаку се све гвоздене ствари износе из куће јер се веровало да се тад окупљају вештице, па да не би неком од укућана зло нанеле…
Девојчица је рођена са косом и великим црним очима.
„Каква веровања и бакрачи, биће ово ђедова вила“, рекао је ђед Никаш, носилац „Партизанске споменице“, и дао свој бритвулин да јој се пререже пупак.
Добила је име онако како је ђед рекао: Вила. Али, сви су јој тепали Вилуша.
Тек са девет година кренула је у школу јер је до школе у Малој Москви, комунистичком упоришту за време рата, требало три сата хода. А до града се путовало камионом или распаднутим аутобусом, по макадаму, још толико. Кад је завршила четврти разред, ђед, који ју је волео мимо другу децу, сиђе са њом у касабу да јој стан потражи. Нашао јој је собу у дворишној кућици у предграђу, код неке сенилне муслиманке. И одмах следеће недеље доћерао дрва за зиму и кацу сира.
Уписали су је у пети. Првога дана су сви били у њу заљубљени. Била је то вижљаста девојчица, препланула од планинског сунца. Имала је дугу, црну, тешку косу, а испод блузе јој беху запупеле груди. Збуњивала је све својим ћутањем. И погледом који је лутао далеко, далеко…
У седмом је већ била девојка. У осмом, млада жена. Пошто је газдарица била стара и полуслепа, код Виле су се у подстанарској собици пушиле прве цигарете и пила прва чаша мученице. Како је то почело, нико не зна, али једнога дана пуче прича кроз школу: овај био са Вилушом, онај био са Вилушом.
Била је болећа према друговима из разреда, који су је штитили и обожавали. За причу се испостави да је истинита. Почеше око њеног квартира да обилазе старији момци. Чаршилије. Неки Џамбо Тршо донео је и стари грамофон. Многога је обучила и плесу и осталом. Ко је њу обучио, не памти касаба.
Врата њене собе су се отварала само онима које је она хтела. Љубоморне другарице, бесне на Вилу, која је носила најкраћу сукњу у школи и одбијала да носи кецељу, пришише јој уз оно Вилуша и Примуша. Тако и остаде. Вилуша Примуша.
Кад смо се уписали у први гимназије, Вилуше нестаде из касабе. До нас стиже прича: отишла за Београд и удала се за неког официра. Само би покаткад у мушким причама била помињана.
Вилушу је тетка, грађанско лице на служби у ЈНА, насочила малом, дебелом, бубуљичавом поручнику родом из Српске, који је једва прешао доњу границу од 165 центиметара. Научила је да носи високе штикле, хаљине са шлицевима, дубоки деколте. Из говора избацила оно „ј“ које је подсећало на убогу кућицу под планином, у чијем су доњем боју ноћивале овце. Која је увек била пуна мува. Јер, где су овце, ту су и муве.
Почела је да улази у разговоре, али само са: „Дадада. Дааа!“ То је увежбала толико добро да нико није могао погодити да се није на Сењаку подњивила. Поручника је одмах узела под своје. Пекла му је приганице, хлеб, пите, спремала цицвару и крумпијеров качамак. Све што га је на завичај подсећало.
Поручника је полако напуштала коса, а бивао је и све дебљи. Код класића на сплаву, где су заједно позвани, запазио ју је мајор…
„Може“, рекла му је шапатом, „све може, али да овај мој добије чин више.“
Мајор је био видра. За такву лепоту се дају и два чина.
„Договорено!“, рекао је мајор.
„Дададаа!“, одговорила му је.
На следећој вежби, њен поручничић, који је сваку реченицу почињао: „Моја Вила и ја“, унапређен је, и не само то. Стан су добили, па је сад Вилуша могла да прави забаве за друштво. Бивши поручник, новопечени капетан, добро је пио и рано би га утуткали. Тетка јој је отишла у пензију, а она се запослила као грађанско лице на служби у ЈНА. Е, ту Вилуши нико није могô на пут стати.
За Дан армије свирао је у једној канцеларији војнички оркестар. Окупили се сви – од капетана до пуковника, команданта касарне. Био је ту и извесни поручник Д., који је за своју и државну архиву фото-апаратићем све снимао. Вилуша Примуша седела је пуковнику у крилу. Залуду је њен мајор зеленео од муке, у млађега поговора нема. Било је ту жена из вешераја, из кухиње, кантине…
Поручнику Д. неко је пред крај весеља украо филм из апарата. Залуду је на Вилушу сумњао. Следеће лето је провела у пуковниковој вили, а њен мужић пужић папучић тада је био дигнут с јединицом на границу. Госпођа пуковниковица била је у бањи па је пуковнику сребрних власи друштво правила Вилуша. Муж, који се све више гојио и све слабије видео, уз њене нове везе напредовао је брзо.
Пуковник ју је упознао са својим пријатељима генералима.
„Ето“, рекао јој је. „Ја ћу до краја века бити пуковник.“
„Зашто, сребрни мој дечачићу?“
„Да би постао генерал, требају ти политичке везе.“
Вилуша је оћутала, али се по повратку у Београд учланила у странку. Испоставило се да се у политици сналази још боље него у војсци. Ушла у одбор. Прорадила је у њој крв предака. Када је почео рат, средила је преко везе да јој мужа пошаљу у Босну. Основала хуманитарну организацију. Постала битан активиста у странци. У тој, али и у следећој, у коју се убрзо учланила…
У стан који је добила као удовица позивани су само бирани гости.
У своје село дошла је у новом џипу, први пут после тридесет година. И донела свима поклоне.
„Не рече џабе ђед: Вила! Чудо је наша Вилуша! А на Прољетњак се родила.“
Извор: Експрес.нет
