„Omladinu mog voljenog gradića,
Može spasiti jedino javna kuća.
Dosta je bilo kazneno popravnih domova,
Dosta prerano oženjene i udate dece,
Ako se ja pitam, već vidim temelje,
A bogami, i krov ove veličanstvene građevine.“
Sinan Gudžević, pesnik rođen u Novom Pazaru.
Mnogi se novobeograđani sećaju Karla i njegove javne kuće.
Odavno je zatvorena.
Nekad se tamo odlazilo posle fajronta, na piće i na kupljenu ljubav.
Retki su bili oni koji makar iz radoznalosti nisu tamo svratili.
Ljudmila je imala sedamnaest godina i Karlo se plašio da je pusti u promet.
Nije bila u ponudi.Ona je samo igrala i zabavljala goste.
Slaviša je tih ratnih godina radio na Jugopetrolovoj pumpi. Bilo je para ko blata.Nije bilo nikog ko nije bio spreman da časti da bi se goriva dočepao.
Gorivo se prodavalo u otkuvanim plastičnim flašama da bi im se smanjila zapremina.
Slaviša, sad oberkelner u klubu „Vojnik“, bio je pun lako zarđenog novca. Lako ga je i trošio.
I te, po njega, kobne noći svratio je sa družinom na piće.
Dok su drugi sa damama odlazili put soba,on je kao opčinjen gledao samo u Ljulju.
Karlo nikome Ljulju nije davao ali Slaviša je bio nešto drugo. Bolje je u to vreme bilo imati nekog svog na pumpi nego u Vladi. Uniforma „Jugopetrola“ je sva vrata otvarala.
Ljulja je u pauzama pila najskuplji šampanjac sa Slavišom. Skinuo je zlatni lanac,kajlu od sto grama, i okačio joj oko vrata.
Recitovao Visockog.
“Ja ljublju tebja.“ šaptao joj je .
„Ti znaš da je nikom ne dajem. Maloletna je.Mogao bih da nastradam. Vodi je ali sutra veče vrati.
Nije je vratio.
Odveo ju je kući i upoznao sa majkom. Majka je zavolela nežnu Ruskinju, iz nekog sela blizu Odese, izgubljenog u ravnici.
Bio je poludeo za njom. Razveo se. Prekinuo sa svim ženama.
Išli su na vrh Avale u sred zime sa bocom šampanjca i dve čaše.Oko njih sve belo. Nisu osećali hladnoći.Vodili su ljubav na haubi automobila.
Kupovao je sve što bi poželela. Svakog dana donosio poklone.
Plate su bile deset maraka a njemu je na pumpi ostajalo pet, deset hiljada.
Crveni dok mi priča. Slaviša je mangup iz Bloka. Teško je njemu da ljubav prizna.
Sve što je lepo traje kratko.
Posle dva meseca morala je da se vrati u Ukrajinu. Istekao joj je pasoš.
Slaviša se opija danima, mesecima. Lumpuje po kafanama, kiti muziku.
Ništa nije pomoglo. Od kuma je jedne večeri uzeo novog mercedesa, stavio u džep tri hiljade švajcaraca i još toliko maraka i krenuo put Odese.
Na granici su ga trkeljisali carinici. Nisu mogli da veruju da neko putuje da traži selo u stepi, sa dva boksa marlbora i dve flaše viskija.
Hteli su da mu rasture mercedes star mesec dana.
Stigao je do prelaza između Rumunije i Ukrajine ali je prelaz bio zatvoren za civilni saobraćaj. Morao je još šesto kilometara kroz Moldaviju pa šesto nazad da bi stigao do prelaza. Onada raskopanim putevima kroz stepu do sela. Selo je bilo ubogo i malo. Nije bilo auta. Za njim su trčala deca.
Ljulja nije mogla de veruje.
„Došao sam samo da ti donesem prsten.“
Hteo je da joj kupi kuću. Kuća je bila hiljadu maraka. Hteo je da joj kupi sve. Čitavo selo.
Otišli su u pedeset kilometara udaljen hotel, sličan hotelu Jugoslavija, u kojem je noćenje bilo jedan dolar.
Slaviša zakupio dvadeset soba, ceo sprat, da bio ostao sa sam Ljudmilom.
Proveli su četiri noći bez sna a onda je morao da se vrati. Prešao je dve hiljade i devetsto kilometara u jednom pravcu ,bez sna.
Slaviša se triput ženio. Sve što je zaradio raznele su žene. Sad je podstanar sa ostarelom majkom.
Spao je na kafanu na kraju grada gde mu je dnevnica hiljadu i po dinara. Često radi po dve smene.
Sedeli smo sami u kafani kad je ušla prelepa plavuša u čizmama preko kolena,u kratkoj bundi. Bilo je na njoj pola kile zlata.
Slaviša je pobledeo i samo uspeo da promuca: „Ti…“
Znao sam da je to Ljudmila.
Sada se preziva Akarsu.
Udata je za ostarelog zlatara iz Izmira koji ima zlatare po celoj Turskoj. Po Americi.
Došla je na nedelju dana
„Molim te, zameni me…“ rekne glasom očajnika.
Ostao sam za šankom u praznoj kafani, njih dvoje su otišli u noć.
Vratio se posle nedelju dana. Glava mu je padala .
Podočnjaci pocrneli. Na vratu zlatni lanac.
I njegovoj majci je poklonila lanac od sto grama.
„Ti si me sačuvao. I uvek ću biti samo tvoja.“ rekla mu je na rastanku.
Nudila mu je sve ali on ništa nije hteo. Želeo je samo nju: Ljudmilu Akarsu iz Izmira ali nju nije mogao da ima. Morala je da se vrati.
Izvor: in4s
