Piše: Nebojša Jevrić
Sedim u Đenovićima s Momom bin Ladenom. Bin Laden je došao iz Beograda da umre na moru. Muž Ljiljane Šop.
Imao je rak.
Dugu sedu kosu vezivao u rep. Toliko mršav da su mu se kosti čule kako klaparaju kad hoda.
Prodavao knjige u Herceg Novom. Zimi sedeli u Đenovićima i pili pivo u Klubu penzionera.
Napio se i otišao kući.
Penzioneri su gledali u karte. Ja sam gledao u more.
Prišao mi je i pitao:
„Je l’ slobodno? Ja sam Eritrejski gusar, Đura Babangida.“
„Ja sam Nebojša, pisac.“
Bio je preplanuo, mišićav, oniži.
Oči koje su sve otkrivale i sakrivale, dlanovi grubi kao koža sa tabana, prsti kratki. Svaki njegov prst debeo kao dva moja.
I već me je kupio. Do kraja.
Od tada je moje putovanje na more bilo druženje sa Eritrejskim gusarom.
Deca i psi su ga obožavali. Drugi začuđeno gledali. Svi su ga poznavali. „One godine kad se završio rat na Balkanu, ukrcao sam se na kažnjenički brod. Niko nije hteo da ide na brod koji je nosio teret za Etiopiju. Jer i tamo je bio rat.
Između Etiopije i Eritreje.
Pošto sam bio dobro obučit pomorac koji je svaki razred srednje pomorske išao po dva puta, a i višu pomorsku sam studirao šest godina, svaku godinu po triput ‒ postavljen sam za trećeg oficira palube.
Treći oficir je uglavnom zadužen za prvu pomoć na brodu.
Iskrcali smo tovar, ali su i nas iskrcali. Eritrejska vojska. Od ličnih stvari pokupio sam dva kofera sa lekovima. Kupio sam dva magarca. Jednog sam jahao, a drugi je išao za nama natovaren koferima. Bilo je tu lekova za svaku bolest. Uhvatio me je mrak. Najeo sam se neke halucinogene trave, a i magarci isto. Počeli su da trče najbrže što mogu. U smiraj dana stigoh u urođeničko selo.
Oko vatre su igrali urođenici.
Sa kožom sveže zaklane koze, igrao je vrač i celo pleme.
Igrao sam s njima u belom odelu oko vatre.
Znao sam da je na jeziku plemena vrač ‒ babangida.
Ja Babangida.
Oni su doveli dete sa visokom temperaturom. A kod mene kofer pun antibiotika.
Ozdravilo.
I opet smo igrali oko vatre.
Oni su dovodili svoje bolesne kod mene, a ja sam u sok one trave koju je spremao vrač dodavao lekove.
Zapaljenja pluća, tuberkolozu, rane od noža i koplja, upale grla, upale uva… Sve sam lečio.
U sok starog vrača dodavao sam lekove po potrebi i rastvarao ih u tom soku. Ostao sam tu tri godine.
Za to vreme Eritrejci su nam koristili brod za prevoz rasutog tovara.
Kad sam krenuo kući, poneo sam za sebe flašu soka starog vrača.“
Više nije plovio.
Ribario je barkom ili vozio turiste. Kad god bismo bili na moru, Babangida nas je vozio po Boki ‒ Žanjice, na kaficu na Rose, na Mamulu…
Jedne godine je u moru ispred manastira Savine našao kladu za koju je tvrdio da ga podseća na neku afričku boginju. Nije se mogla dovući motorom pa je dva dana veslao do Kumbora. Do garsonjere koju je kupio. Klada je bila toliko teška da je trojica ljudi ne bi mogli izvuć na kopno. Onda ju je tu obradio i nekako odneo do drugog sprata. Služila mu je kao sto.
Kad turisti odu, mi smo i leti i zimi sedeli kod Vide i Leke, mojih dobrih prijatelja, a njegovih rođaka. Vasko, Babangida, ja… Kad bih išao sam na more da pišem, s jeseni ili u proleće, sedeli smo kod Babangide u stanu. U garsonjeri na drugom spratu.
Petnaest dana nismo izašli iz njegove garsonjere, Vasko, on i ja.
Osim kad bismo išli da bacimo mreže. Mreža se zakačila za dno na pedeset metara dubine. Zaludu je bilo pokušati da se izvadi. Babangida je povukao svom snagom i čamac je počeo da tone. I pukla je mreža. Tek tada sam shvatio koliko je jak.
Onda je sestri prodao svoju garsonjeru na drugom spratu.
Preselio se u Stari Slankamen. Među Slovake. Kupio kokoške i jarca.
Kokoške su spavale na tavanu.
Jarac u sobi s njim. A onda mu je posle nekoliko meseci dopizdelo.
Kad je sve počelo da smrdi.
Vratio se u Kumbor i obukao belo odelo.
Neko vreme ponašao se uobičajeno, a onda mu je jednog dana palo na pamet da opet bude Babangida.
Kupio je jarca, zaklao ga i odrao. Uzeo je štap koji je doneo iz Afrike, šetao dva dana kroz Kumbor sa štapom i kožom odranog jarca na glavi. Niko nije smeo ni hteo da mu priđe. Kad bi ga nešto pitali, odgovarao je jezikom urođeničkog plemena iz Eritreje.
Sve je probao Babangida.
Sve video.
Upoznao razne ljude.
Palo mu je na pamet da i smrt proba.
Duvao je jugo.
Babangida se obesio nečim vrlo kratkim.
U podrumu svog brata.
Izvor: Ekspres.net
