Пише: Небојша Јеврић
У „Луду кућу“ долазе сви који ме траже. И познати и непознати. И су сретници из ратних дана и пријатељи. Овај је дошао издалека. И дуго ме тражио.
Пије лозу из два пута и, док седимо у ћошку, прича:
„Ти си био момак из чаршије. Старији од мене. Ти у четвртом, ја у првом. Знам да ме се не сећаш“, каже. „Испричаћу ти оно што нисам ником.“
Док прича очи му мењају боју. Прича полако. Као да се то што се њему десило десило неком другом.
„Снаха Мара је донијела косцима ручак на ливаду. Пасуљ са сувом свињетином. Донела и чинкане тањире, а ја сам донио воду са извора Змајевац.
Ђед и ја смо седели под орахом на врху ливаде.
Кошевина пуна скакаваца. Један повелик упаде ђеду у пасуљ.
’Скупи ноге, скако!’, рече ђед и са пуном кашиком пасуља прогута скакавца.
Био сам дечак, нисам имао више од десет година.
Други скакавац мени у пасуљ.
Затворим очи и захватим кашиком пасуљ и скакавца.
Кад сам успио да га прогутам, поносно, гласно, да сви косци чују: ’Скупи ноге, скако!’
Косци се насмејаше, снаха прекрсти, а ђед ме помилова по коси.
После ручка под орахом остасмо ђед и ја.
И поче кажа: ’Ја мним да нисам био већи но ти сад кад ме је отац Ђоко Миљанов повео први пут у Арнаутлук. Тај пролаз кроз планину и данас зову Ђоков пролаз. Био се намерачио на кобилу неког бега. На вратима штале спавао је стражар. Отац натегне ороз и остави ме код стражара. ’Ако се помјери – окини.’ Одријешио је кобилу и превео је преко заспалог. Коњ никад неће нагазит човјека. Нисмо прошли више од километра, зачу се топот коња.
Склонимо се у шибљик мислећи да је поћера, а оно два пастуха кренула за кобилом. Са три коња, пред зору, стигнемо у Брскут. Онај Лабуд што га јашем, од тијех је коња.’
Слушао сам га отворених уста. А ђед је причао о краљу којег је познавао и на чијем је двору био, о Иву Врани, ’Локанди’…
Једне године Ђоко Миљанов са још једним из дружине увати некога Турчина зулумћара. Читав дан их је водао кроз шуму да им покаже где му је злато и главу откупи. Од букве до букве. Док се Ђоку није досадило. Потегне љевор и Турчина у бабину рупу.
’Ја уби чојека, Перо!?’
’Уби, богуми, Ђоко!’
’А познаје ли ми се шта?’
’Не, богуми, Ђоко!’
(Бабина рупа је удубљење где почиње глава, а престаје врат.)
Ђед је пушио чибук и гледао у врхове Бјеласице још под снијегом.
Највећа његова клетва је била: ’Издири ми из фамилије, не квари ми фамилију!’
Са том причом сам кренуо на пут.
Негде у зиму деведесет друге наручио сам код добра мајстора да ми направи ’млин за кафу’.
’Млином за кафу’ смо звали пригушивач.
Дао сам двеста евра за њега. Учинио ми цијену. Знао је да га од добра не тражим.
У ранцу сам имао четири литре ракије, три бокса цигара, преобуку и пригушивач, када сам прелазио Дрину. Шкорпион са два оквира чекао ме у Бијељини код Лала Четника.
Кренуо сам линијом фронта да тражим гњиду. Гмаза. Човека који ми је упропастио живот.
Гмаз није знао да га тражим. Нису знали ни они које сам кући оставио.
Ником се нисам јављао. Рат за мене није био авантура.
’Није довољно ставити као залогу живот или смрт у игри крајцера да бисмо од те игре направили авантуру. Рат није авантура. Рат је болест. Као и тифус’, писао је аутор ’Малог принца’, ратни пилот Антоан де Сент Егзипери.
Рат је смрдио. Сви су смрдели. Смрдели су замрзивачи у кућама без струје, смрделе надуте лешине свиња које је за собом остављала Алахова војска, ’Хамзе’ и ’Газије’. И ја сам смрдио и нисам хтео да се купам чак и кад је могло.
Гмаза сам нашао поред ватре. Он није знао да ја знам. И нико није знао.
Одавно сам био отупио. И одавно ми је постало свеједно. Мајка је виђела на телевизији леш једног мртваца који је имао исти џемпер као онај који ми је она исплела. Нисам могао да се јавим.
Пили смо поред ватре, Гмаз и ја.
Фрфљао је, брзо га је ухватило и ушао је у бајту да спава.
Ватра је догоревала. Извадио сам шкорпион, ставио пригушивач.
Кроз ниска врата увукао сам се у бајту.
Лежао је пијан на трбуху.
Светло од ватре падало му је на бабину рупу.
’Ја уби човека, Перо!’
’Уби, богуми, Ђоко!’
’А познаје ли ми се шта?’, чуо сам у полумраку, у свитање.
Био је беспомоћан. Сад кад сам могао то да урадим пљунуо сам и изашао из бајте. Пред зору сам стигао до Дрине. ’Млин’ и шкорпион сам бацио у реку!“
У полумраку задимљене кафане зовем келнера Гагија и наручујем дуплу лозу. За њега.
Извор: Експрес.нет
