Posljednjih sedmica sam učestvovao na nekoliko skupova koji su me učvrstili u uverenju da konkretni problemi, koliko god veliki bili, obično nisu ono sa čim se prvo moramo uhvatiti u koštac.
Prvi i često najveći problem je odbijanje da se problem sagleda, odbijanje da se učini ono neophodno kako bi se uopšte moglo pristupiti artikulaciji i rešavanju problema. Drugim rečima, čak i kada poseduju intelektualne sposobnosti da sagledaju neki problem, ljudi obično radije biraju da ostanu u laži, iluzijama, nego da ih neko iz istih razbudi.
Pre suočavanja sa komplikovanim problemima, prvo treba otkloniti prepreke koje su saznajno-psihološke prirode. Tendencija je da se radije držimo svojih iluzija, čak i ako nam iste evidentno nanose štetu, nego da prihvatimo da smo bili obmanjeni, da smo poverovali u laž, da smo pogrešili.
Odavde dolazi toliko ukorenjena ”tvrdoglavost” onih koji pružaju podršku apsurdnim politikama, autoritarnim liderima, izlizanim i od svakog smisla ispražnjenim ideološkim narativima.
Besmisao (narativa) ipak ima svoj smisao – davanje (lažnog) osećaja sigurnosti i stabilnosti saznajnog okvira, bez koga je pojedinac i društvena grupa u opasnosti da zapadne u (neproduktivnu) krizu smisla, beznadežnost, i neposrednu autodestrukciju.
Neposredno povezana sa ovom je i druga prepreka – opasnost od radikalne simplifikacije. Možda je reč o evolutivno uslovljenom refleksu; kada ste u neposrednoj opasnosti u, recimo, džungli, gde vam preti napad neke divlje životinje, tu nema prostora niti vremena za kompleksnost. Potrebno je brzo procesuirati situaciju i svesti je samo na dva pola: opasnost i izbegavanje iste, to jest smrt ili preživljavanje, iz čega proizlazi ili bežanje ili ulazak u obračun kao način preživljavanja. Kompleksnost, u ovom slučaju, vodi u samodestrukciju.
Ali, koliko god ovaj mehanizam mogao biti koristan u nekim situacijama, on može biti i jako štetan. Najpre, kao u slučaju namernog postavljanja (fizičkih ili ideoloških) zamki, moguće je ovaj princip radikalne simplifikacije upotrebiti protiv jedinke i grupe, kako bi koristeći se njime (birajući ”belo” umesto ”crnog”) navodili jedinke ili grupe da u krajnjoj liniji uvek izaberu pogrešno, čime postaju žrtve sopstvene nesposobnosti da uvide kompleksnost, da biranje ”belog” može zapravo biti izbor ”crnog”.
Ovo je još izraženije u društvenom ambijentu, koji je po definiciji izuzetno kompleksan. Tu svaka radikalna redukcija predstavlja zapravo falsifikovanje realnosti i, takoreći automatski, vodi u grešku.
Opšta tendencija ka svođenju svega na binarnu opoziciju (”dobro-loše”, ”mi-oni”, ”patriote-izdajnici”, ”pobednici-poraženi” itd.) biva obilato hranjena lošim obrazovanjem, tabloidnom medijskom kulturom i tržišnim kapitalističkim principima.
Tako ”prosečan” građanin, sveden na zombi-konzumenta, u svojoj nadmenoj a samodestruktivnoj pakosti, postaje žrtva sopstvenog izbora. On nužno bira pogrešno. Rezultat je život u večito dezintegrišućoj realnosti, život u lošoj beskonačnosti u kojoj je – gle čuda – svakome sve nedvosmisleno ”jasno”. Svi tačno znaju ko je ”neprijatelj” a ko je ”u pravu”, i sâmo to saznanje i ubeđenost u sopstvenu ispravnost generiše lošu beskonačnost kao primarni životni ambijent.
Ovo, na znatno kompleksnijem nivou nego što je to slučaj u svakodnevnim prepirkama na pijaci ili u lokalnoj mehani, nalazimo kod akademskih i medijskih promotera binarnih ideoloških pozicija.
Oni su u stanju da navedu brojne primere, mogu poznavati pojedine oblasti, biti jako rečiti i, čak, sofisticirani u ponašanju, govoru i pisanju, pa ipak bez suštinskog obrazovanja, bez sposobnosti kompleksnijeg i kritičkog sagledavanja stvari.
Nesposobni da kritički reflektuju o sopstvenim vrednosnim sudovima, izborima, saznanjima…, oni će, sa puno argumenata, zastupati uvek samo jednu ”ispravnu” poziciju i odbacivati sve i svakog ko se ne uklapa u tu konkretnu ”doktrinu vere”. Svaki kontakt sa ”drugima” ili uvažavanje nekih od pogleda i stavova onoga što ”ne-mi” učine ili kažu, predstavlja smrtni greh i razlog za canceling, kao savremenu verziju ekskomunikacije.
I tako dolazimo do lažne ”jasnoće” u percepciji kompleksnih društvenih problema, koja onemogućava da iste sagledamo na znatno iznijansiraniji način, kako bismo mogli formulisati strategije i krenuti u rešavanje izazova te u prevenciju pojave još većih problema. Fundamentalistima se svet pojavljuje kao veoma jednostavno mesto, gde je sve jasno. Oni nikada ne misle da nešto kod njih možda ne funkcioniše najbolje.
Pa ipak, pretpostavljam da kod mnogih, možda i većine, na nekom nivou postoji (pod)svest o tome da su u krivu, i da je to što govore ili čine zabluda, linija manjeg otpora (koja vodi u veće probleme), koju perpetuiraju zarad očuvanja sopstvenog ”poretka (bes)smisla”, ili opet zarad afirmacije pojedinih agendi ”naših” protiv ”njihovih”.
Samim tim je problem veći, a isti je potrebno rešiti pre nego što je moguće krenuti u rešavanje bili kog društvenog problema. Nije, dakle, reč o tome da oni prosto spavaju i sanjaju, i da ih je potrebno probuditi. Oni se pretvaraju da spavaju, i biraju da veruju da sanjaju dok su budni. A kako kaže stara mudrost (pripisana Navaho starosedeocima), ne možeš probuditi iz sna onoga ko se pravi da spava.
Piše: Davor Džalto/www.autograf.hr
