Sa jedne strane kriminal i profiti, a s druge strane društvene mreže, od navijačkih grupa su, ne samo u Italiji, napravili preduzeća. Organizovanje i postavljanje scenografija, transparenata i navijanje nisu u funkciji bodrenja tima već samopromocije navijačkih grupa i izgradnje imidža koji se eksploatiše u medijskom prostoru kao paravan za nelegalne radnje.
Istraga o ubistvu Vitorija Bojokija, kriminalca i samoproglašenog vođe navijača Intera, koji je ubijen pre mesec dana ispred svoje kuće na periferiji Milana, potvrđuje ono što je već godinama javna tajna u Italiji, ali i brojnim drugih državama Evrope i sveta: nisu svi kriminalci predvodnici navijača, ali su sve vođe organizovanih navijačkih grupa povezani sa kriminalom.Procureli prepisi snimljenih telefonskih Bojokijevih razgovora, u okviru nekoliko paralelnih istraga koje su se vodile još dok je bio živ a ticale su se šverca i prodaje droge, reketiranja i ucenjivanja rukovodilaca Intera, pokazali su da su Bojokija Inter i fudbal interesovali kao lanjski sneg. Baš kao i njegove „kolege“ koji predvode organizovane militantne navijačke grupe poput Luke Lučije i Đankarla Lombardija zvanog Sandokan (vođa navijača Milana) ili Lorisa Grančinija i Dina Močole (glavešina Juventosovih tifozerija Vikinzi i Drugi).
„Nije važan rezultat na terenu. Važne su pare i naši poslovi na i oko stadiona“, govorio je svojim najvernijim sledbenicima Bojoki koji je proveo 26 godina u zatvoru. Zato ne čudi što su posilnici kriminalnog bosa bukvalno isterali blizu deset hiljada navijača Intera na poluvremenu utakmice Inter-Sampdorija, kada su saznali da im je šef ubijen u sačekuši ispred svoje kuće.
Kulise za kriminal
Sa jedne strane kriminal i profiti, a s druge strane društvene mreže, od navijačkih grupa, ne samo Interove, napravili su preduzeća. Organizovanje i postavljanje scenografija, transparenata i navijanje nisu u funkciji bodrenja tima već samopromocije navijačkih grupa i izgradnje imidža koji se eksploatiše u medijskom prostoru i služi kao paravan za sve ostale nelegalne radnje. Militantnim odredima navijača potrebne su utakmice da bi proizvodili svoj „spektakl“ u kome su oni protagonisti a igrači i „voljeni“ klub ikebana.
Zbog svojih godina, a imao ih je 69, jedan od nadimaka za Bojokija bio je „Zio“ (ujak). Za kriminalce maskirane u tifoze njihov bos je bio „Zio“, ali za sve ostale poklonike boja nerazura jedini „Zio“ bio je i ostao legendarni kapiten Bepe Bergomi. I izbor nadimka i pretenzija da se tako oslovljava pokazuje nepoštovanje prema jednom od najvećih mitova crno-plavih.
Bojoki je izašao iz zatvora 2018. godine i uz upotrebu sirove sile, u stilu osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, prebijajući ili izvrćući ruglu vođe pojedinih navijačkih grupa, preuzeo je kontrolu nad severom San Sira. Istini za volju, bilo je otpora, pogotovo mlađih kriminalaca koji pripadaju generaciji koja koristi, uslovno rečeno, suptilnije metode, ali su i oni stavljeni u liniju.
Zajedno sa potčinjavanjem militantnog dela navijača Intera, Bojoki je uspostavio totalnu kontrolu na svim ilegalnim radnjama oko stadiona Đuzepe Meaca, bez obzira da li igra Inter, Milan, nacionalna selekcija Italije ili se održavaju mega koncerti. Ljubav prema Interu ne meri se na rečima, a novac se broji i zato ima prioritet.
Uz pomoć svojih „kolega“ na čelu Milanovih navijača, Bojoki je, po sopstvenom priznanju, inkasirao 80 hiljada evra mesečno i žalio se da nije dovoljno i da profiti moraju da se maksimalizuju. Novac je stizao od parking mesta tokom utakmica i koncerata (ako nećete da pronađete auto izgreban ili bez retrovizora morate „čuvarima parkinga“ da platite par dodatnih evra na obaveznu cenu), reketiranja svih komercijalnih aktivnosti od prodavaca sendviča i semenki do navijačkih rekvizita i suvenira, plus preprodaja 2000 ulaznica koje dobijao od Intera (istraga je utvrdila da su četvorica rukovodilaca kluba bila ucenjena i pod pretnjom fizičkog nasilja).
Slobodne zone na stadionima
Bojokijev ortak u poslu Luka Luči, osuđen je prošlog maja na sedam godina zatvora zbog trgovine drogom, a postao je poznat široj publici po fotografijama na kojima se srdačno rukuje i grli sa bivšim ministrom unutrašnjih poslova i aktuelnim vicepremijerom Mateom Salvinijem.
Pretpostavlja se da je Bojoki likvidiran upravo zbog poslova sa drogom i zbog želje da kontroliše teritoriju prošlovekovnim metodama. Inače, tribine sa organizovanim navijačkim grupama su mesto gde se na prelazu između sedamdesetih u osamdesete godine prošlog veka začela u Italiji prodaja marihuane, a zatim i drugih opojnih sredstava.
Podsetimo, navijačke grupe, tifozerije, u Italiji se rađaju u kasnim šezdesetim godinama. Rodonačelnici su pristalice Milana koji su 1968. godine osnovali grupu „Fossa dei Leoni“ (Leglo lavova), posle njih su 1969. godine došli Samdorijini „Ultras“ i Interovi „Boys“. Do polovine sedamdesetih godina svi važniji klubovi u Seriji A imali su militantne navijačke formacije.
Kriminalci preuzimaju potpunu kontrolu nad, u žargonu rečeno, najvatrenijim navijačkim grupama u drugoj polovini sedamdesetih. Osim što služe kao regrutni centar za nove kriminalce, organizovane navijačke grupe, uz prećutno odobrenje klubova i policije, pretvaraju južne i severne tribine stadiona u „slobodne zone“. U njima ne važe zakoni države, sve je dozvoljeno što je pod kontrolom kriminalaca: od trgovine drogom do vređanja protivnika.
Prošlo je pola veka od te okupacije i budući da se praktično nije ništa suštinski promenilo stiče se utisak da su politika i sama država zaključili da su pomenute „slobodne zone“ potrebne kao ventili za pražnjenje naboja i agresije nasilnika. Bolje je da se „izduvaju“ na stadionima nego na ulicama. To što se ponekad sukobi preliju i na okolinu stadiona, Bože moj, to su izuzeci koji potvrđuju pravilo.
Likvidacije i procesi
Samo u poslednjih par godina u Italiji je ubijen Fabricio Pišiteli, zvani Dijabolik, neprikosnoveni komandant navijača Lacija. Likvidiran je usred bela dana u parku pored prostora gde se igraju deca. Motiv: rat za kontrolu teritorije i ekskluzivno pravo trgovine drogom u Rimu.
Danijele De Santis, zvani Gastone, jedan od lidera tifoza Rome, svetsku slavu je stekao kada je sišao na teren Olimpika i zajedno sa svojim „drugarima“ sprečio odigravanje derbija Roma-Lacio pod izgovorom da je jedno policijsko vozilo pregazilo dete. Osuđen je na 16 godina zatvora za ubistvo navijača Napolija Čira Espozita. Takođe, bio je upleten u krug trgovine narkoticima.
Đenero De Tomazo, glavešina navijača Napolija, poznatiji kao Đeni Lešina, postao je poznat van Napulja u leto 2014. godine, kada je sa policijom pregovarao da li može ili ne može da se igra finale Kupa Italije Napoli-Fjorentina jer su u Rimu pucali na navijače Napolija. Osuđen je na 20 godina zatvora zbog organizovane trgovine drogom, ali je u međuvremenu uspeo da smanji kaznu na sedam godina jer je odlučio da postane svedok-saradnik.
U Torinu su se vodile dve velike istrage i dva velika procesa kako bi se iskorenilo prisustvo kalabrijske kriminalne organizacije Ndrangete koja je postala jedna od najmoćnijih u Evropi zahvaljujući trgovini kokainom iz Južne Amerike. Vođa navijačke grupe „Drugi“, Dino Močola, osuđen je na pet godina zatvora jer je pretnjama, nasiljem i ucenama pokušao da prisili čelnike Juventusa da mu omoguće obnovu totalne kontrole nad tribinom Širea i „poslovima“ oko stadiona. Močola je takođe pretio čelnicima Juventusa nasiljem ako ne budu primorali fudbalere Juventusa da prisustvuju na organizovanim večerama „Drugija“ i njihovim manifestacijama.
Pre Andree Anjelija, u sličnoj situaciji se pre 15 godina našao nekadašnji generalni direktor Milana Adrijano Galijani kada je morao da obezbedi ulaznice i prisustvo igrača Rosonera na proslavama i „večerinkama“ u organizaciji kriminalaca-navijača. Paolo Maldini je imao hrabrosti da kaže „ne“ kriminalcima i nije želeo da prisustvuje njihovim okupljanjima. U znak odmazde, poslednji Maldinijev nastup u dresu Milana ostao je upamćen po zvižducima i uvredama s južne tribine koja je naravno bila odanija svojim kriminalnim vođama nego legendi kluba.
Strah, ravnodušnost, komfor
Svih prethodnih godina smo se naslušali lepih i visokoparnih priča kako fudbal pripada svima, kako je najvažnija sporedna stvar na svetu, kako ima veoma važnu društvenu ulogu kako u nacionalnim tako i u međunarodnim miljeima. Strast i ljubav miliona navijača i poklonika fudbala razvodnjavaju činjenicu da kriminalci rade šta hoće na stadionima i oko njih, a da su fudbalske organizacije satrulile od korupcije, zloupotrebe položaja i brojnih, eufemistički rečeno, nelegalnih radnji, i pre svega, interesa i novca koji kruži oko Kalča.
U svim istragama koje su se vodile, klubovi nikada nisu bili ti koji su podnosili krivične prijave, a kamoli da su preduzeli neke konkretne korake da suzbiju prisustvo i delovanja kriminalnih grupa ili da se ograde od njih. Sve pomenute vođe kriminalaca i njihovi ađutanti, u svojim telefonima ponosno čuvaju fotografije sa svim najvažnijim i najreprezentativnijim igračima i trenerima.
U medijima se o problemu kriminala na stadionima i u fudbalu piše samo kada se dogodi neko ubistvo ili nešto eklatantno što ne može da se stavi pod tepih ili relativizuje. Političari se drže daleko od bilo kakve priče koja bi mogla da ih poveže sa borbom protiv upliva kriminalaca na stadione i u klubove. Naprotiv, Salvini nije jedini koji se srdačno pozdravljao i grlio sa „vođama navijača“, neki su čak tu „gospodu“ stavljali i na svoje izborne liste.
Generalno, postoje tri razloga zašto se društvo povuklo i ćutke predalo kontrolu kriminalcima na stadionima, pogotovo na južnim i severnim tribinama. Prvi je strah, drugi je ravnodušnost, a treći je komfor.
Koliko je strah raširen pokazuje činjenica da se niko od hiljada i hiljada oteranih navijača sa severne tribine San Sira tokom meča Inter-Sampdorija nije usudio da podnese krivičnu prijavu. Ako se tih kriminalaca plaše predsednici, generalni menadžeri i direktori klubova, i ako se ministri i važni političari grle sa tim istim kriminalcima, šta može da se očekuje od običnog navijača koji samo želi da gleda i navija za svoj voljeni tim.
Drugi motiv je ravnodušnost. Čemu se izlagati opasnosti i suprotstavljati se nasilnicima i bitangama kada se posle sve vrati na isto. Svi „junaci“ koje smo spomenuli, mrtvi i ubijeni, već su zamenjeni i na tribinama se ništa značajnije nije promenilo.
Treći je komfor. Zašto sebi praviti probleme, neprilike i zagorčavati život. Skloni se kad vidiš gužvu, sačuvaju svoju glavu i svoj komoditet, jer šta god da se dogodi, o tome se priča dan-dva i posle se sve zaboravi, a tebi ostaju posledice.
Franko Belmonte
Izvor: RTS OKO
