Igrao je fudbal, predavao Milutincu, voleo Mošu i Tirketa i dao bi sve što je napisao za minut u dresu JU
Kada kažemo „Miloš Crnjanski“ automatski pomislimo na „Seobe“, na „Kod Hiperborejaca“ ili „Roman o Londonu“, ali malo ko zna da bi ovaj veliki pisac dao sve što je ikada napisao, za samo jedan minut u dresu reprezentacije Jugoslavije.
Mi ga znamo kao pisca i pesnika, ali je on u ogledalu uvek prvo video – fudbalera. Za sebe je govorio da je odrastao u fudbalu i nikad nije mogao da ga zaboravi.
Prve korake između dva gola napravio je još kao gimnazijalac u Temišvaru. Tamo je igrao na mestu centarfora i levog beka, prvo u klubu gimnastičara, a potom i u profesionalnom klubu železničara „Kanjiža“.
Selio se Crnjanski mnogo, ali od fudbala nije odustajao, pa je igrao i u Rijeci, sušičkoj Viktoriji i Novom Sadu (MTK).
Posle rata postaje kapiten pančevačkog Banata gde je upamćen po „elegantnim, inteligentnim i efektnim potezima“, tehnički doteranoj igri, golovima, ali i po žustrom ponašanju prema sudijama. Kao igrač je bio temperamentan, brz, prgav i svađalački raspoložen, što i ne čudi ako imamo u vidu da je voleo da se potuče i u kafani, što je jednom prilikom na svom nosu osetio i pisac Miroslav Krleža.
Fudbalsku karijeru prekinuo je u dvadeset devetoj godini, ali je utakmice posećivao do kraja života. U Pančevu je radio kao nastavnik gde je predavao čak četiri predmeta: srpski jezik, geografiju, istoriju i fizičko vaspitanje.
Od tadašnjih fudbalera cenio je Luburića, Dragana Jovanovića Ženu, ali i svoje učenike iz Četvrte muške gimnazije — Milutinca, Đokića i Hrnjčeka (putnike u Montevideo). Zanimljivo je da je za Mošu i Tirnanića govorio da su „neosporni majstori i da lepše poteze nije viđao ni kod najboljih evropskih fudbalera tog vremena“.
Sa prijateljima 1924. godine osniva list „Sportista“. Pomno je pratio fudbalsku scenu Kraljevine, navijao za Jugoslaviju, a u intervjuu za „Sportistu“ 1930. godine rekao je da bi više voleo da zaigra za Jugoslaviju, nego da opet dobije nagradu Akademije. Kasnije mu se želja donekle ispunila, jer je postao deo old-boj tima Jugoslavije.
Ne želeći da bude „ukleti“ pesnik i bolešljivi intelektualac, Crnjanski je svoje sportsko iskustvo često stavljao u prvi plan, potcenjujući značaj svog književnog dela, a dokazi o tome koliko mu je nedostajao fudbal nalaze se i u pismima koje je razmenjivao sa Ivom Andrićem.
Jedino što me drži to je fudbal. Opet ga igram i to izvrsno. Zrak, veseli mladići, zelena trava, igra i pobeda, oslobodili su me – piše Crnjanski u jednom pismu svom prijatelju.
Malo je poznato da je Crnjanski izdejstvovao dozvolu da sa Viktorija kamenolom na Kantridi pretvori u fudbalsko igralište, kasnije čuveni stadion Rijeke.
U poznijim godinama manje je posećivao stadione, najvijao je za Crvenu zvezdu i obožavao Duleta Savića.
Izvor: G. Avalić/g.avalic@telegraf.rs
CRNJANSKI NAVIJAO ZA CRVENU ZVEZDU
– Drugovali ste sa Andrićem… Drugovali ste i sa Krležom, iako ste se nešto kasnije razišli. To me intrigira, da vas nešto upitam. Vidite, kod nas su obično, pored ostalog, ljudi podeljeni na one koji navijaju za Partizan, Zvezdu, Hajduk…
Crnjanski i ne sačekavši kraj pitanja odgovorio je kao iz puške.
– Ja navijam za Zvezdu, ali – nastavite.
Zvezda je igrala protiv Rendžersa u sezoni 1964-5 u Kupu šampiona, prvo je pobedila sa 4:2, peti gol je „visio“ u vazduhu, ali crveno-beli nisu imali sreće. U revanšu je bilo 3:1 za Rendžers, koji je u trećem meču odigranom 4. novembra 1964. opet bio bolji sa 3:1, što je bilo vredno prolaza.
Kuriozitet je bio da je trećoj utakmici prisustvovao Miloš Crnjanski, što je zabeležio Milosav Buca Mirković.
– Tu utakmicu posmatrao sam iz lože sa Milošem Crnjanskim. Dan ranije upoznali smo se u domu ambasadora Price. Tada je Crnjanski izrazio želju da gleda taj susret. Naravno, to je odmah prihvaćeno i meni je pripalo zadovoljstvo da budem na stadionu sa njim. Zvezda je poražena, opet sa 3:1, ali Miloš je pozitivno ocenio Zvezdinu igru.
– Neočekivano, dok smo još bili na stadionu, obratio mi se rečima, posmatrajući me užarenim pogledom: Znate, Mirkoviću, želeo bih da se upoznam sa svim igračima Zvezde, da li je to izvodljivo? Znao sam da će doktor Aca Obradović, koji je tada bio u Londonu, i to briljantno uraditi, pa sam mu, takođe ne krijući zadovoljstvo, odgovorio: Kako da ne. Istog dana Miloš se rukovao i upoznao pponaosob sve igrače Zvezde. Sa više njih je i razgovarao. Bio je presrećan.
Mirkoviću su posebno bili dragi beogradski susreti.
– Kad se Crnjanski vratio u Beograd, vrlo često smo se susretali, ponedeljkom pre podne, nedaleko od restorana Vltava na Čuburi, i onako s nogu, započinjali s komentarima nedeljnih utakmica. Odmah bi me upitao koju je ocenu dobio Savić.
– Jednom zajedno smo išli na jednu utakmicu, oduševio ga je stadion Crvene zvezde. Oči su mu se caklile od zadovoljstva dok je govorio: Koliko toga se ovde izgradilo! Znam da je i sa Pricom išao na jednu utakmicu. Ne pamtim ko je igrao, mislim da se radilo o susretu između Zvezde i Partizana. Oduševilo ga je rivalstvo između ta dva kluba, upoređivao ih je sa onim u Engleskoj. Govorio mi je često kako bi želeo da vidi prvenstveni okršaj između Zvezde i Hajduka. Želja mu se nije ispunila, nažalost.
Izvor: telegraf.rs
