Piše: Jovo Vuković
Stjepan Bobek Štef je, po opštoj oceni, bio jedan od najboljih fudbalera Partizana i reprezentacije Jugoslavije od završetka Drugog svetskog rata do danas. Bio je misleći graditelj igre, zbog čega je nazivan „šahistom s kramponima“, neumoljivi golgeter „precizan kao snajper“, mudri predvodnik ekipe, „primer pravog kapitena“, umetnik s loptom koji je izazivao bes nemoćnih rivala i ushićenje publike. Govorilo se i pisalo da na zelenom travnjaku može sve, i da ono što može on ne može niko drugi.
Zato zvuči logično da je dugo bio rekorder po broju utakmica za državni tim – dogurao je do 65, i rekorder po broju postignutih golova za reprezentaciju – 38. Oni koji su ga u tome nadmašili došli su mnogo kasnije, kad je fudbalski svet činilo mnogo više reprezentacija nego u njegovo vreme i kad su takmičenja u najpopularnijem sportu postala brojnija nego u njegovom vaktu.
Specijalnost mu je bio dribling rolanjem lopte, čime je lako nadigravao rivale, ponekad i pomalo ismevao. Dugo je važio i za specijalistu za penale: njegovi udarci sa 11 metara bili su, po pravilu, precizni i neodbranjivi. Momenat kad je to pravilo prestalo da važi došao je na kup utakmici između njegovog Partizana i zagrebačkog Dinama, odigranoj 1953. godine.
Promašaji „nepogrešivog“
Na tom meču, „nepogrešivi“ Bobek čak tri puta nije uspeo da sa 11 metara pogodi mrežu protivničke ekipe. Novinari su to nazvali „čudom neviđenim“, a on „najtežim trenutkom u karijeri“. Sećao ga se do kraja života, često u glavi reprizirajući utakmicu u kojoj je izgubio oreol nepogrešivog penaldžije.
Reč je o susretu u četvrtfinalu Kupa maršala Tita odigranom na stadionu JNA 4. oktobra, baš na dan kad je Partizan slavio svoj osmi rođendan. Na tribinama se, iako je bio radni dan, našlo više od 30.000 gledalaca, uglavnom fanova domaćina, među kojim je bio i poneki „grozd“ pristalica zagrebačkih „modrih“. Prazničnu atmosferu ulepšalo je sunčano popodne bez vetra kakva zna da donese topla beogradska jesen. Radio reporteri su svoje izveštaje počinjali konstatacijom da su vreme i teren idealni za igru.
Partizan je važio za favorita. Predvodila su ga četiri velika asa jugoslovenskog i evropskog fudbala – Bobek, Zebec, Čajkovski i Miloš Milutinović. Ovaj poslednji, legendarna „Plava čigra“, vođstvo domaćinu osigurao je već u prvom minutu meča. Dinamo je brzo uzvratio sa dva kontraudara i poveo sa 2:1. Najava vatrometa golova bio je Milutinovićev izjednačujući pogodak u 24. minutu, za rezultat kojim je završeno prvo poluvreme.
Ishod prvog dela igre bio bi drugačiji i povoljniji za Partizan da Bobek nije promašio dva jedanaesterca koje je dosudio arbitar iz Splita Leo Lemešić. Njegova dva udarca sa bele tačke ukrotio je Dinamov mladi vratar Majerović, koji je neobičnom mirnoćom na gol crti prilično dekoncentrisao slavnog Štefa.
„Ledeni“ Majerović
Bobek je, u takvim situacijama, voleo golmane koji idu na „čitanje“ šutera. Tada bi za delić sekunde usporio u prilasku lopti, kako bi čuvara mreže pustio da krene na odabranu stranu, a onda loptu uputio u nebranjeni ugao. Ti njegovi udarci su, po pravilu, bili mlaki, ali uspešni, jer su išli u nezaštićen deo mreže.
Majerović kao da je znao za „jadac“: ostao je nepomičan kad je slavni penaldžija krenuo ka lopti. Bobek je šutnuo prema gornjem uglu, ali dosta mekano, što je hitrom Zagrepčaninu dugih ruku omogućilo da ukroti loptu. Sa tribina se začuo huk dugog uzdaha, „nepogrešivi Štef“ se uhvatio za glavu, ali nije delovalo da je previše razočaran.
To je potvrdio samo nekoliko minuta kasnije, kada je odlučio da izvede novi jedanaesterac za svoj tim. „Taj penal dočekao sam kao priliku za ‘osvetu’, kao priliku da se ‘izvadim’ za prethodni promašaj. Ohrabrilo me i to što mi niko od saigrača, ni najmanjim gestom, nije pokazao da strahuje od moje odluke da ponovo stavim loptu na belu tačku“, više puta kasnije je ispričao Štef, prepričavajući tu utakmicu sa Dinamom.
Prilikom novog izvođenja najstrože kazne unapred se odlučio za ugao u koji će uputiti loptu. Šutnuo je nisko, prema desnoj stativi, ali je tamo, kad i njegova lopta, krenuo i Majerović. Mladi golman ga je ovoga puta potpuno porazio: nije odbio loptu, nego ju je uhvatio.
U svojoj autobiografskoj knjizi „Fudbal – moj život“, Bobek je naveo da je posle tog promašaja „potpuno izgubio veru u sebe“. Pomislivši da je razočarao i saigrače i navijače, poželeo je da ode u svlačionicu, ali ga je zadržala misao „da bi to bila izdaja“, pa je ostao na terenu.
https://www.youtube.com/watch?v=X6Aae82Om3w
Neverovatan tok meča
I nastavak utakmice imao je čudan tok. Dinamo je uspeo da povede sa 5:2, a Bobeku se činilo da su pad i igra Partizana isključivo posledica panike u ekipi izazvane njegovim promašajima penala. Tek pred sam kraj njegov tim se trgao, a gledaoci tog duela su videli novo čudo: njihovi ljubimci su, deset minuta pre poslednjeg zvižduka sudije Lemešića, poravnali rezultat. Fudbal je izrežirao još jednu od svojih nezaboravnih drama.
Posle 5:5, da bi se dobio pobednik koji će otići u polufinale, usledilo je izvođenje penala. Trener Partizana Milovan Ćirić je pri određivanju pet penaldžija pokazao da njegovu veru u Bobeka nisu pokolebala dva Štefova promašaja na meču: među penaldžije je uvrstio i Bobeka.
Po tadašnjim pravilima, nije bilo naizmeničnog izvođenja penala, nego je sudijski „novčić“ odlučivao koja će ekipa prva da ispuca svojih pet jedanaesteraca. Izbor je pao na Partizan. Pred Majerovića je prvi stao Milutinović koji je, u regularnom delu utakmice, tri puta, uvek iz igre, pogodio mrežu Zagrepčana. Računalo se da će ohrabren tim golgeterskim učinkom, i kao dobar penaldžija, i tom prilikom biti precizan. To se, međutim, nije dogodilo: Milutinovoć je propustio veliku priliku, prosuvši zebnju po saigračima i navijačima.
Drugi Partizanov izvođač Kolaković bio je uspešan, a onda su se ponovo oči u oči našli Bobek i Majerović. Lični učinak iz regularnih 90 minuta i iznenađenje zbog Milutinovićevog promašaja svalili su veliki teret na Bobekova leđa. Osećao je obamrlost celog tela, ali to nije želeo da pokaže. Nije hteo da bude kukavica, jer to nije bio nikada pre, a preturio je preko glave dosta velikih i uzbudljivih mečeva, ne samo u Jugoslaviji. Njegove sjajne partije videli su ljubitelji fudbala širom sveta. Uz sve to, bio je autoritativni kapiten Partizana, predvodnik čitave plejade asova koji su u njemu imali uzora.
Kad treća nije sreća
Dok je postavljao loptu na belu tačku Bobeku se, na trenutak, učinilo da se nalazi u nekom hramu, a ne na stadionu punom navijača, jer je na tribinama vladala apsolutna tišina. Naspram njegove prikrivene pokolebanosti stajala je Majerovićeva vidljiva samouverenost. Mladi golman je, govorom tela, pokazivao veru da još jednom može da „pobedi“ velikog Bobeka, čije je ime izgovarao sa poštovanjem, smatrajući ga najboljim fudbalerom u Jugoslaviji.
Štef se i treći put odlučio da plasira loptu, da ne „zapinje“ kao da će pocepati mrežu. Uzdao se u svoj precizni šut. Nadao se i da taj sunčani 4. oktobar, dan Partizanovog rođendanskog slavlja, neće postati „najcrnji“ dan njegove plodne karijere.
Međutim, samo koji sekund kasnije ta nada se ugasila: Majerović je odbranio i treći njegov penal. Mnogi u publici su tada pomislili da je u čudo koje su videli đavo umešao prste. Da Bobek promaši tri penala na jednoj utakmici svima je izgledalo nemoguće.
Pošto je posle Bobekovog kiksa penal iskoristio golman Stojanović, a onda i Zebec bio neuspešan, Partizanova eliminicija bila je na vidiku. Dinamovi strelci nisu propustili šansu. Sva tri prva izvođača penala bili su uspešni, pa su se „modri“ radovali ulasku u polufinale.
„Tu utakmicu ne nosim samo iza čela, u mislima, nosim je i u srcu, kao trajni ožiljak. Nikad je nisam preboleo“, napisao je Bobek u svojoj autobiografiji.
Zanimljivo je da Vladimir Majerović, koji je u Dinamu proveo deset godina (1950-1960), u tom periodu nikada nije važio za prvog golmana ekipe. Kao rezerva Branku Kralju i Gordanu Iroviću branio je na svega 46 prvenstvenih utakmica, dok je u Kupu maršala Tita imao samo četiri nastupa, uključujući i onaj s Partizan koji ga je proslavio.
Majerović je, inače, bio jedan od retkih visokoobrazovanih fudbalera. Završio je studije istorije umetnosti, a po okončanju golmanske karijere posvetio se novinarstvu. Dugo je radio u Televiziji Zagreb gde je usavršio i rediteljski zanat, radeći kod najboljih u tom poslu tih godina, Angela Miladinova i Antona Martija. U karijeri je potpisao više stotina TV naslova, a osvajao je i brojne nagrade.
Izvor: RTS OKO
