Са западних адреса, већ неко вријеме, стижу поприлично оштре осуде на рачун Русије због тренутне кризе на истоку Украјине. Међутим исте се нијесу могле чути током неовлашћене агресије НАТО пакта на СРЈ 1999-те године. Далеко од тога. Ентони Блинкен државни секретар САД-а изјавио је, поводом признања независности ДНР и ЛНР, да се ради о очигледном кршењу међународног права, иако то исто право није стајало на путу САД-у и њеним савезницима да признају независност тзв. Косова. А да ли постоји веза између догађаја из 1999-те и тренутних дешавања који су тако различито перципирани на западу?
Приредили смо вам превод дијела текста из TheNewYorker-a, поглед једне америчке новинарке на лицемјеран однос САД-а према дешавањима на Косову и Украјини.
У вријеме мира — чак и у крхко, релативно мирно вријеме — увијек је тешко замислити рат.
У уторак 15. фебруара, током конференције за новинаре која је услиједила након Путинових разговора са њемачким канцеларом Олафом Шолцом, њемачки новинар је питао Путина: „Хоће ли бити рата у Европи? Можете ли искључити могућност рата у Европи?“ Путин је одговорио: „Г. Канцелар је управо рекао да људи његове генерације (а ја сам припадник његове генерације) тешко могу да замисле било какав рат у Европи. . . . Али ви и ја смо били свједоци рата у Европи, рата против Југославије, који је, случајно, покренуо НАТО. Била је то војна операција великих размјера која је укључивала ваздушне ударе на европску пријестоницу, Београд. То се догодило, зар не?“
24. марта 1999. НАТО је, предвођен Сједињеним Државама, покренуо ваздушни рат са циљем да примора српског лидера Слободана Милошевића да прекине ратовање у покрајини Косово и да повуче српску војску и полицију из региона. Оног дана када је кампања почела, Јевгениј Примаков, тадашњи руски премијер, био је на путу за САД. На путу је позвао потпредсједника Ала Гора да га преклиње да прекине ваздушне нападе. Три сата касније, Гор се јавио да каже да су удари били неизбјежни и да Русија није имала ријеч о томе. Примаков је окренуо свој авион преко Атлантика и вратио се у Москву. Тако је окончана ера сарадње и аспиративног пријатељства између Русије и САД која је започела послије Хладног рата. Руси се сада сјећају преокрета преко Атлантика као првог пута да је постсовјетска Русија потврдила своје право да буде саслушана.
Седамдесетосмодневни ваздушни рат изнад Србије био је без преседана на више начина. То је предузето без санкција Савјета безбједности УН. Владе учеснице и велики дио медија су га уоквирили као хуманитарну интервенцију.
Овакву оксимороснку фразу својевремено је прокоментарисао Лоренс Даглас, професор са колеџа Амхерст: „Рат хуманитарне интервенције је толико бизаран термин да се може користити да се оправда свака врста агресије“,
Напад се водио на начин који није дозвољавао могућност жртава НАТО-а: авиони бомбардери су у почетку летјели изнад плафона на којем су могли да се дохвате српским противваздушним пројектилима. Висина је касније и служила као изговор код случајева када су снаге НАТО-а на крају напале цивиле.
До тренутка када је извјештај завршен, Арбур је завршила свој мандат у И.Ц.Т.Ј.; њена насљедница Карла дел Понте одлучила је да не отвори кривичну истрагу. „Није било шансе да Карла дел Понте подигне оптужбе против самих нација које су финансирале И.Ц.Т.Ј.“, рекао је Даглас. „Да јесте, САД и Велика Британија су могле само да укину Трибунал.“
„И даље ћете наћи значајан број правних научника који ће рећи: Требало би да признамо да међународно право није луђачка кошуља“, рекао је Даглас. „Али ако је закон само препорука, онда то није закон. „Закони важе за њих, али не и за нас“-није начин на који функционише правни режим. Ваздушни рат на Косову учинио је да међународно право изгледа као фарса. То се односи само на слабе.“
Међународно право дозвољава војну акцију под два сценарија: ако нација или нације дјелују у самоодбрани или ако имају санкцију Савјета безбједности УН.
Русија није имала директан удио у Косову, осим сентименталне идеје о сродности са Србима јер су они, као и Руси, православни. (Као и већина Украјинаца, али изгледа да то више није важно.) У руском сјећању, међутим, рат НАТО-а је био напад на Русију — јер је показао да Русија више није битна.
Крајем 1999. Владимир Путин је постао предсједник Русије. Његов успон није био детерминисан ваздушним ратом на Косову, али је током њега зајахао талас поновног национализма и досљедно је црпио из резервоара огорчености које је продубио рат.
Путинова дуготрајна кампања пријетњи Украјини изгледа као дуго одлагани одговор на ваздушни рат на Косову. Предсједници и премијери траже да разговарају са Путином — Емануел Макрон је одлетио у Москву и сједио са Путином пет сати; Бајден је тражио од Путина телефонски позив у суботу умјесто оног који су заказали за понедјељак; Шолц је уследио у уторак – и чини се да сваки разговор појачава поенту да нико ништа не може да учини да га заустави.
У пондејељак 21. фебруара, Путин је признао државност сепаратистичких региона у источној Украјини, што је потез који је њихов статус учинио сличним статусу Косова након кампање бомбардовања.
У „Немогућој земљи“, књизи из 1994. о распаду Југославије, писац Брајан Хол описује људе који су се стално питали: „Можете ли да вјерујете да се ово дешава? У Европи? У двадесетом вијеку?“ Он пише: „Од свих вејкова и свих континената које треба поменути. Крајем тог вијека, косовски ваздушни рат је показао да је све још увек могуће, укључујући бомбе које падају у центар града у коме су се људи осјећали свјетски и безбједно и нису могли да вјерују да рат може доћи по њих, чак и након што је био близу неко вријеме.
Ако Путин на крају престане да забавља западне преговараче и покрене велики рат, смрт и биједа које ће изазвати биће његова одговорност. Али свијет у коме је такав рат могућ заједнички су исковале Русија и Сједињене Државе, почевши од пре двадесет три године.
Текст у оригиналу можете прочитати овдје
